ЉУБИСАВ ОРБОВИЋ СЕ СВОЈИМ ОДБИЈАЊЕМ ДА ПРИХВАТИ САРАДЊУ СА СРПСКИМ СИНДИКАЛНИМ ФРОНТОМ ДЕФИНИТИВНО ДЕКЛАРИСАО КАО РАЗБИЈАЧ ЗАЈЕДНИЧКЕ БОРБЕ РАДНИЧКОГ ПОКРЕТА
У бурним данима кроз које пролазимо, када се одлучује о судбини и опстанку радних људи у Србији и њихових породица, Председништво Српског синдикалног фронта је демонстрирало две ретке врлине у нашој земљи – одговорност и солидарност. Ценећи драматичност тренутка кроз који пролазе радни људи у Србији (запослени и незапослени, студенти и ученици који се надају запослењу по добијању дипломе, мученици дивље транзиције у предузећима која су у стечају или пред „реструктуирањем“…) имајући у виду све ризике и непоправљиве последице које могу да наступе усвајањем измена и допуна Закона о раду, Закона о штрајку, Закона о стечају и Закона о приватизацији, Председништво Српског синдикалног фронта је одлучило да поступи одговорно и солидарно. Понудили смо акциону сарадњу, заједничку и солидарну активност Савезу самосталних синдиката Србије.
Организације чланови Српског синдикалног фронта (Удружени синдикати Србије „Слога“, Конфедерација слободних синдиката, Индустријски синдикат Србије и Синдикат српске полиције) су решиле да пређу преко свих негативних искустава које су имале са Савезом самосталних синдиката Србије и Љубисавом Орбовићем, председником овог синдикалног савеза. Полазећи од чињенице да смо уверени да радници и сви остали грађани Србије очекују преко потребно акционо јединство и заједништво у наступу свих представника радничког покрета у Србији, Председништво Српског синдикалног фронта је решило да се издигне изнад свих различитости и несугласица, те да због највишег интереса, како свог чланства, тако и свих радних људи у Србији, позове Љубисава Орбовића на радни састанак који би за циљ имао постизање договора о сарадњи у заједничкој борби против наведених законских пројеката, а све због ефикаснијег деловања и борбе за елементарна радничка права.
Очекивали смо да ће Љубисав Орбовић и његов синдикални савез схватити озбиљност историјског момента, у коме се пишу најважније странице синдикалног покрета у Србији, које ће остати упамћене заувек. Исто тако смо сматрали да ће Орбовић и његов синдикални савез схватити да нам садашњост и будућност неће опростити грешке, нејединство и сујету испољене у овом пресудном моменту.
Међутим Љубисав Орбовић је дубоко и крвнички угризао руку солидарности и јединства коју смо му пружили, те је „заблистао“ у пуном сјају својих комплекса и ускогрудости. Изјавио је медијима како би договарање и заједничка акција синдиката у Србији „…било само губљење времена, а да би деловање на два – три фронта чак било и корисније…“ По Орбовићу би можда најбоље било да делујемо на 22 различита фронта, разједињени као до сада. Исто тако, на захтев да се обави радни састанак на тему заједничког синдикалног деловања, Орбовић је одговорио „… без икаквих форми, без уједињавања, потписивања споразума и свега тога.“ Ко је и када од Орбовића тражио уједињавање, потписивање споразума и некаквих „форми“? Ко је Орбовићу икада рекао „ Орбовићу, организуј нас!“ како бесрамно пише у листу „Данас“? Српски синдикални фронт сигурно не! Ми смо били само за неопходну солидарност и сарадњу, одговорно поступајући према нашем чланству и свим грађанима Србије које ће наведени закони тешко погодити.
Орбовић је својом изјавом „Да се ми сад бакћемо са неким споразумима, договорима, од тога нема ништа.“ дефинитивно покопао наде радног народа у Србији да је могуће постићи јединство у одбрани угрожене егзистенције и опстанка радних људи и њихових породица. Тиме је јасно показао да је онај поклич „Орбовићу, организуј нас!“ медијска конструкција која је и уједно трагикомична, цинична и представља Орбовићеве недосањане снове.
Орбовићу, на чијој си ти страни? На страни радника сигурно ниси!
Српски синдикални фронт је показао да је нова аутентична снага на синдикалној сцени Србије. Исто тако, показао је да има капацитет за синдикалну борбу, организовање чланства и велике синдикалне акције. Уз то, демонстрирао је одговорност и зрелост, као и способност да препозна тренутак када је неопходно да целокупан синдикални покрет у нашој земљи наступи јединствено и солидарно, јер су изазови и опасности које се према нама ваљају сувише велике и тешке.
Зато смо искрено пружили руку солидарности, јединства и сарадње. Зато су нам је тако подмукло угризли.
У Београду 16.01.2014.год.
Живорад Мркић, Зоран Јанковић
ССФ – УСС ‘Слога’ – Нови синдикат здравства Србије
