Упоредно разматрање решења из новог Посебног колективног уговора за здравствене установе

– Председницима синдикалних организација НСЗ
– Председницима Територијалних организација НСЗ
– Чланству

Предмет: Упоредно разматрање решења из новог Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе у односу на решења из ранијег Посебног колективног уговора.

Поштоване колегинице и колеге,

Посебан колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе ( „Сл. гласник РС“ бр. 106/2018 – на снази од 08.01.2019.год.), у даљем тексту: ПКУ, је донео одређене правне норме и решења која га разликују од ранијих посебних колективних уговора.

Наиме, у односу на права запослених у јавном здравственом систему РС, можемо истаћи да ПКУ производи углавном три врсте правних дејстава:
1. Права запослених која су постојала у ПКУ из 2015.год. су сачувана;
2. Утврђена су и нека нова права запослених, или права која су повољнија за запослене, као и нека права која до сада нису постојала у систему колективних уговора;
3. ПКУ ставља у изразито монополистички и повлашћени положај Синдикат запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Грански синдикат здравства и социјалне заштите „Независност“ (у даљем тексту: „тзв. репрезентативни синдикати“), чиме су други синдикати организовани у здравству Србије директно дискриминисани и стављени у неравноправан положај.
Такође је важно напоменути да је ПКУ закључен на период од само 1 године, тако да његова важност истиче 08.01.2020.год. Ово је необично правно решење, јер код закључивања колективних уговора у здравственој делатности до сада се увек уважавала одредба из чл. 263. ст.1. Закона о раду и колективни уговори су закључивани на период од 3 године.

Што се тиче права запослених која су постојала, а нови ПКУ их је сачувао, навешћемо неколико примера права која највише интересују запослене:
1. Скраћено радно време за категорије запослених који раде на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним посовима (чл. 37. и чл. 38. ПКУ);
2. Увећани годишњи одмор за категорије запослених који раде на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним посовима (чл. 49. ст. 1. тч. 3. ПКУ );
3. Право запослених на плаћено одсуство (чл. 51. ПКУ );
4. Накнада трошкова за долазак и одлазак са рада (чл. 101. ст. 1. тч. 1. ПКУ);
5. Право на исплату јубиларних награда у досадашњем износу за 10, 20, 30 и 35 година проведених у радном односу, уз напомену да је уведена јубиларна награда и за 40 година проведених у радном односу.

ПКУ је увео и нека нова права, или увећао постојеће права запослених:
1. Запосленима који користе плаћено одсуство за додатно образовање или специјализацију на које их је упутио послодавац, дани којима је одређено плаћено одсуство су дефинисани као „радни дани“, што је појашњење које може довести до увећаног права ( 3 радна дана, 15 радних дана, 30 радних дана – чл. 24. ПКУ);

2. Право запослених да буду обавештени о промени њиховог распореда радног времена од стране непосредног руководиоца у року не краћем од 48 часова унапред (чл. 35. ст. 4. ПКУ);

3. Увећана је дужина трајања годишњег одмора, за одређене категорије запослених:
-на основу стручне спреме најмање 1, а највише 5 радних дана (чл. 49. ст. 1. тч. 2. ПКУ);
-особе са инвалидитетом 5 радних дана (чл. 49. ст. 1. тч.5. ПКУ);
-родитељу са дететом до 14 година живота за 2 радна дана, а за свако наредно малолетно дете по 1 радни дан (Напомена: У зависности од практичне примене, ово у неким установама може значити и умањење права. Наиме, у неким здравственим установама до сада је била пракса да се за свако дете до 14 година увећава трајање годишњег одмора за по 2 радна дана.) – (чл. 49. ст. 1. тч. 5. ПКУ);
-самохраном родитељу са дететом до 14 година за 3 радна дана, с тим што се овај број дана увећава за по 2 радна дана за свако наредно дете млађе од 14 година (Напомена: У зависности од практичне примене, ово у неким установама може значити и умањење права. Наиме, у неким здравственим установама до сада је била пракса да се за свако дете до 14 година увећава трајање годишњег одмора за по 3 радна дана.) – (чл. 49. ст. 1. тч. 5. ПКУ);
-запослени који се стара о члану уже породице који је ометен у развоју, има тешко телесно оштећење или болест, или је врло слабо покретан за 5 радних дана (чл. 49. ст. 1. тч. 5. ПКУ).
Напомена: У Посебном колективном уговору из 2015.год. постојала је норма коју ћемо цитирати: „Запосленом који има дете са тешким физичким и менталним оштећењима – за седам радних дана.“ Напомињемо да ово посебно право запослених није утврђено новим ПКУ.
Годишњи одмор по свим основама из ст. 1. чл. 49. ПКУ може трајати најдуже 35 радних дана, што је увећање права у односу на ранијих 30 радних дана (чл. 49. ст. 2. ПКУ).
За запослене који имају скраћено радно време због рада на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима остаје право на годишњи одмор у трајању до 40 радних дана (чл. 49. ст. 3. ПКУ).
Такође, прецизније се утврђује ко се сматра самохраним родитељем (чл. 49. ст. 4. ПКУ).

4. На бољи начин је уређено право запосленог – родитеља детета са инвалидитетом или ометеног у развоју да буде изузет од прековременог рада и приправности него што је утврђено Законом о раду (чл. 45а ПКУ).

5. Утврђено је право запосленог на плаћено одсуство приликом поласка детета у први разред основне школе – 2 радна дана (чл. 51. ст. 1. тч. 6. ПКУ).

6. Запослени који су на плаћеном одсуству због специјализације имају право на усклађивање накнаде плате, која ће се усклађивати са процентом увећања плате (чл. 99. ст. 2. и 3. ПКУ).

7. Запослени који су оболели од малигних обољења у случају привремене спречености за рад – боловања до 30 дана примаће накнаду плате у висини 100% просечне зараде у претходних 12 месеци (чл. 100. тч. 2. ПКУ).

8. Појашњена је методика обрачуна накнаде за превоз од места становања до места рада у срединама где не постоји јавни саобраћај (чл. 101. ст. 2. тч. 3. ПКУ).

9. Деци запослених до 15 година старости припада право на поклон за Нову годину у облику новчане честитке у вредности до неопорезованог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез на доходак грађана, а у складу са одлуком директора установе (чл. 104. ст. 5. ПКУ) – Напомена: Ово решење проширује право на децу запослених до 15 година старости, а раније решење се односило на децу до 10 година старости. Међутим, проблем је што деца запослених у јавним здравственим установама – оваквим решењем у ПКУ – могу добијати поклон честитке у веома различитим новчаним износима, јер је ПКУ уредио само највиши износ поклона (до неопорезованог износа за доходак грађана), а стварни износ поклона утврђује се одлуком директора здравствене установе.

10. Утврђено је право запослених на јубиларну награду за 40 година проведених у радном односу, у износу од 3 просечне зараде.

11. Запосленима припада право на солидарну помоћ за рођење детета у висини просечне месечне зараде у РС без пореза и доприноса; помоћ за вантелесну оплодњу запослене у износу од 3 просечне месечне зараде у РС; помоћ због уништења или оштећења имовине, елементарних и других ванредних догађаја у висини просечне месечне зараде у РС без пореза и доприноса (чл. 106. ст. 4. ПКУ).

12. Утврђена је обавеза послодавца да детету запосленог у здравственој установи који је изгубио живот у обављању послова или у вези са обављањем послова исплаћује месечну новчану помоћ у зависности од узраста детета (чл. 106.а ПКУ).

Напомињемо да је чл. 3. ст. 4. ПКУ утврђено да: „Послодавац не може да користи рад преко Агенције за привремено запошљавање, у складу са законом.“

Дакле, заиста постоје решења из ПКУ која су нова и повољнија за запослене. Задатак свих нас, синдикалне колегинице и колеге, је да се права запослених и испоштују, да не остану ”мртво слово на папиру”.

У ПКУ постоји и низ правних норми које су чисто номиналне, односно преписане су или преузете из Закона о раду и других позитивних прописа, али се њима не утврђује никакво ново право за запослене у јавном здравственом систему. Констатујемо да је већи број права запослених у ПКУ само преузет из других прописа, а она су важећа на основу тих прописа без обзира на ПКУ.

Можемо изнети мишљење да су веома чудна решења из чл. 7. ст. 1. ПКУ, који се односи на поступак избора кандидата, који гласи:
„Радно место код послодавца попуњава се на један од следећих начина:
1. трајним премештајем запосленог;
2. на основу споразума о преузимању;
3. спровођењем конкурса.“

Због недовољног броја запослених у здравственим установама, који већ сада представља огроман проблем у смислу функционисања јавног здравственог система у РС, уз уважавање чињенице да се убрзава одлазак здравствених радника из земље (као и у приватни сектор), ми смо уверени да би основни начин попуне радних места код послодаваца у здравству морао бити ново запошљавање. То се врши спровођењем јавних конкурса. На основу решења из чл. 7. ПКУ, произилази да су претежне методе попуњавања радних места код послодавца трајни премештај запослених (којих запослених, са којих послова на које послове када је број запослених већ сада недовољан?), односно споразум о преузимању (како ово спровести када готово све здравствене установе имају недовољан број запослених?). Опште је познато да је у великом броју здравствених установа број запослених на многим пословима далеко нижи од броја утврђеног Правилником о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе. Шта више, постоји тежак недостатак многих кадрова у значајном броју јавних здравствених установа, што многи од нас осећају кроз превелико радно ангажовање и синдром изгарања на послу – јер радимо послове колегиница и колега које недостају. Кога и где онда ”премештати” и ”преузимати”? По нашем мишљењу, ове радно-правне категорије (премештај и преузимање) су нереалне, објективно неизводљиве у рационалном смислу, осим на минорном нивоу. Међутим, вероватно да могу да буду злоупотребљене против интереса запослених, па ће тако једноставним решењима управе или Министарства здравља запослени у здравственим установама бити премештани, преузимани и распоређивани у здравствене установе које имају највеће кадровске проблеме, као и у оне организационе делове где је наступила кадровска катастрофа, која онемогућава нормално и редовно пружање здравствене заштите.

Колегинице и колеге, уместо да се омогући пријем нових запослених и испоштују правни прописи који уређују кадровске нормативе у здравственим установама, путем премештаја и преузимања свако од нас може бити претворен у жртву поражавајуће кадровске политике у здравству, односно можемо бити „шетани и бацани“ у друге здравствене установе или на друге послове за које уопште немамо потписане уговоре о раду.

Замислите само како се ово може злоупотребити! Наиме, сви они међу нама који су имали свој честити, професионални став и који су савесно извршавали своје радне задатке и обавезе могу бити распоређени или преузети само зато што су на послу показали лични дигнитет или због тога што су се – баш због тог дигнитета – замерили директорима и шефовима. Али, „тзв. репрезентативни синдикати“ су изузели своје синдикалне функционере и активисте од оваквог неправедног поступања послодавца јер су заштићени чланом 131. ст. 2. ПКУ, али се ова заштита односи ексклузивно на представнике ”државног” и ”независног” синдиката. Заиста неколегијално, од себе су направили недодирљиву ”касту”, а сви остали запослени су на располагању за распоређивање и преузимање.

Представници других синдиката организованих у здравственој делатности не уживају ову посебну заштиту и поред тога што су репрезентативни у здравственим установама у којима су основани. Међутим, увек треба имати у виду да Конвенција број 135 Међународне организације рада о заштити и олакшицама које се пружају представницима радника у предузећу и чланови 13. и 188. Закона о раду пружају пуну заштиту свим представницима радника – синдикалним представницима, без обзира ком синдикату припадају.

Дакле, ово може довести до злоупотребе трајног премештаја и преузимања као мере одмазде, на пример против представника синдиката који ”нису репрезентативни”, али зато имају своје мишљење, савест, став и смеју да их јавно изнесу.

Заправо, велик број решења из ПКУ се односи на стављање Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије (познатији међу запосленима као ”државни” или ”самостални синдикат”) и Гранског синдиката здравства и социјалне заштите ”Независност” (познатији као ”независни синдикат”) у монополистички, изузетан и повлашћен положај – па ови ”тзв. репрезентативни синдикати” заправо постају дворски синдикати Министарства здравља, повлашћени код министра, на неки начин експозитуре Министарства. То значи да ће Министарство, односно оснивач, од сада у здравственим установама постављати и директоре установа и подобне председнике „репрезентативних синдиката“, а у том сценарију за запослене неће имати ко ни да се залаже, ни да се бори.

Решењима из новог ПКУ су ”тзв. репрезентативни синдикати” стављени у тој мери у привилеговани и монополистички положај, да можемо изјавити да је овим наступила монополистичка симбиоза између Министарства здравља и ”тзв. репрезентативних синдиката”, чиме су директно дискриминисани и стављени у неравноправни положај сви остали синдикати организовани у здравству, што је противуставно, противзаконито, супротно конвенцијама Међународне организације рада које је Република Србија ратификовала и представља кршење правног система без преседана!

Ми сматрамо да је очигледна намера Министарства здравља да онемогући право на синдикално организовање и деловање свих других синдиката организованих у здравству, уз намеру да се омогући опстанак само дворским и поданичким ”тзв. репрезентативним синдикатима” – својим марионетама. Нормално, док је Новог синдиката здравства овај ”подухват” им неће проћи, али желимо прво да напоменемо које правне норме из ПКУ су директно противуставне, противзаконите и у супротности са међународним конвенцијама.

Норме из ПКУ које стављају у монополистички и привилеговани положај поданичке ”тзв. репрезентативне синдикате”, а противно Уставу и законима дискриминишу и стављају у неравноправан положај све друге синдикате у здравству:

1. Члан 12. ПКУ утврђује:
”Послодавац је дужан да на почетку сваке календарске године достави репрезентативним синдикатима у установи, који припадају репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, списак запослених и да на њихов захтев достави обавештење о извршеном пријему нових запослених у предходној години.Списак из става 1. овог члана мора да садржи име и презиме запосленог, организациону јединицу, назив посла и ниво образовања запослених који су засновали радни однос.”

Фрапантно је да је овај члан ПКУ директно противан члану 210. став 1. Закона о раду, које утврђује:
”Послодавац је дужан да синдикату који окупља запослене код послодавца обезбеди
техничко-просторне услове у складу са просторним и финансијским могућностима, као и
да му омогући приступ подацима и информацијама неопходним за обављање
синдикалних активности.”* (* – болдовала Радна група НСЗ)

Дакле, Закон о раду уређује да се приступ подацима и информацијама неопходним за
обављање синдикалних активности мора обезбедити сваком синдикату који окупља
запослене код послодавца. Односно, не само ”репрезентативним синдикатима у установи,
који припадају репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите
становништва у Републици Србији”. Погледајте колика је себичност ”тзв. репрезен-
тативних синдиката”: податке о пријему новозапослених послодавац би требало да достави само њима – да би они имали спискове и ексклузивно право да први врбују новопримљене запослене – што је сигурно штетно за саме запослене, јер могу бити доведени у заблуду коме приступају. Такође, себичност ”државног” и ”независног” синдиката се види и у чињеници да – када би морало да се придржава члана 12. ПКУ – у здравственим установама у којима ни ”државни” ни ”независни” синдикат нису репрезентативни, онда испада да послодавац ове информације о новим запосленима не би морао да даје никоме! Невероватна себичност и дискриминација.

Срећом, Закон о раду је виши правни акт по хијерархији од Посебног колективног уговора, па у случајевима када ПКУ даје мања права од Закона о раду, примењују се одредбе Закона о раду (члан 9. Закона о раду). Дакле, информације и подаци неопходни
за обављање синдикалних активности морају се достављати свим синдикатима који
окупљају запослене код послодавца, укључујући и податке о новим запосленима.

Осим тога, ”тзв. репрезентативни синдикати” и Министарство здравља су потпуно заборавили на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Наиме, и на основу овог Закона сваки синдикат организован у јавној здравственој установи има право да тражи и добије информације од јавног значаја, па и податке о новим запосленим у јавној здравственој установи.

2. Чланом 45. ПКУ је утврђено:
„Послодавац је дужан да води дневну евиденцију о прековременом раду запослених. Послодавац је дужан да, најмање квартално, доставља репрезентативном синдикату у установи, који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, извештај о прековременом и ноћном раду.“
И овде имамо примедбу која се односи на очигледну себичност и малициозност „државног“ и ”независног” синдиката, о чему је већ било речи. Дакле, чланови 13., 209. и 210. Закона о раду, као и Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја гарантују свим запосленима и свим синдикатима непосредан приступ информацијама од јавног значаја у јавним здравственим установама. Ово свакако укључује и податке о прековременом и ноћном раду.
Што се тиче дужности послодавца да води евиденцију о прековременом раду запослених, она је већ утврђена изменама и допунама Закона о раду из 2017.године, тако да се овде ради само о преписивању правне норме.

3. По питању избора представника запослених за безбедност и здравље на раду, чланом 44. Закона о безбедности и здравља на раду је утврђено право запослених код послодавца да изаберу једног или више представника запослених за безбедност и здравље на раду. Ни у једној одредби Закона се не препознаје репрезентативни синдикат и ничим није условљен избор представника запослених за БЗР као ексклузивно право репрезентативних синдиката. Шта више, чланом 44. став 4. Закона о БЗР је утврђено да поступак избора и начин рада представника запослених за БЗР и Одбора за БЗР се уређује колективним уговором или споразумом закљученим између послодавца и представника запослених. Дакле, по слову и духу ове законске одредбе начин на који ће се изабрати представник запослених за безбедност и здравље на раду, или формирати Одбор за безбедност и здравље на раду, остављено је колективном уговору код послодавца или шта више споразуму послодавца и представника запослених.
Решење из члана 71. став 3. ПКУ утврђује:
„Представника запослених за безбедност и здравље на раду именује репрезентативни синдикат, а ако има више репрезентативних синдиката, представника именује синдикат са већим бројем чланова синдикалне организације, односно репрезентативни синдикати споразумно.“
„Колеге из самосталног и независног синдиката“ да ли сте помислили шта је са запосленима у здравству ако у њиховој здравственој установи не постоји, у датом моменту, ниједан синдикат коме је утврђена репрезентативност? Зашто би се ускраћивало право запосленима да изаберу свог представника за безбедност и здравље на раду? Сем тога, члан 44. Закона о БЗР уређује право запослених код послодавца да изаберу представника запослених за БЗР, а не да буде именован од стране репрезентативног синдиката, као што сте ви уредили Посебним колективним уговором. Између избора и именовања постоји велика суштинска и правна разлика.
У том смислу, решење из чл. 71. ст. 3. ПКУ утврђује мање право и неповољније услове рада од оних који су утврђени Законом о БЗР, па треба искористити све повољности које су уређене Законом.

4. Чак је и право деце запослених да добију пригодан поклон за Нову годину – новчану честитку – остављена искључиво одлуци директора здравствене установе, ако у здравственој установи није формиран или није репрезентативан синдикат који припада „тзв. репрезентативним синдикатима“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији. „Државни“ и „независни“ су могли да покажу барем овде мало више разумевања и правичности. Наиме, чланом 104. став 5. утврђено је да је послодавац у обавези да подели деци запослених до 15 година старости пригодан поклон за Нову годину, односно новчану честитку у вредности до неопорезован износа који је предвиђен законом. Колико заиста износи вредност новчане честитке зависиће од здравствене установе до здравствене установе, јер наведена правна норма утврђује: „…у складу са одлуком директора здравствене установе, а уз претходно прибављено мишљење репрезентативног синдиката у установи, који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији.“
Шта ако у здравственој установи ни „државни“ ни „независни“ нису репрезентативни, или уопште нису основани? Дакле, тада – како је то уређено у ПКУ – директор установе може сам, не консултујући никога, да одреди вредност новчане честитке. Пошто се у свакој здравственој установи посебно одређује вредност новчане честитке за децу, зашто није остављено право синдикатима организованим код послодавца да утичу на директора, а самим тим и на вредност новчане честитке која се даје малишанима? Овако, практично злоупотребљавајући права малишана, „државни“ и „независни“ синдикат као да шаљу поруку: „или ћете основати и учлањивати се у наше синдикате, или ће вам вредност поклон честитке за децу бити – нпр. – 300 динара“. Заиста је просто одвратно чиме се служе „тзв. репрезентативни синдикати“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији.
Имајући у виду да се овде ради о деци запослених, ову неправду треба исправити кроз колективне уговоре код послодаваца , сагласно члану 8. став 2. Закона о раду.

5. У члану 121. став 1. тч. 1. чак и право представника репрезентативног синдиката у установи да присуствује седницама управног одбора на којима се разматрају питања од значаја за материјални и социјални положај запослених условљено је припадношћу „тзв. репрезентативним синдикатима у Републици Србији“. Ово је у потпуној супротности са чланом 209. и 210. Закона о раду који обавезује послодавца да сваком синдикату омогући да буде обавештен о економским и радно – социјалним питањима од значаја за положај запослених, односно да омогући приступ подацима и информацијама неопходним за обављање синдикалних активности. Осим тога, седнице управних одбора јавних здравствених установа у Републици Србији су јавне, односно отворене за јавност. Ако им може присуствовати јавност, у складу са пословником о раду управног одбора, како се могла родити тако суманута идеја да седницама управног одбора код послодавца може присуствовати само представник репрезентативног синдиката, ако припада „државном“ или „независном“ синдикату? Седницама Народне скупштине Републике Србије, као највишем органу власти у нашој држави присуствују грађани, а цела јавност је информисана директним ТВ преносом. Како је могућа таква мисаона монструозност да се од стране „независног“ и „државног“ синдиката онемогућава право синдиката који представљају запослене код послодавца да присуствују седницама управног одбора код послодавца? Шта више, ово право се успоставља као монопол „тзв. репрезентативних синдиката“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији.
Ову неправду и дискриминацију треба онемогућити кроз колективни уговор код послодавца.

6. Чланом 121. став 1. тч. 2. ПКУ уређена је дужност послодавца да размотри мишљења и предлоге синдиката у здравственој установи, пре доношења одлука од значаја за материјални, економски и социјални положај запослених, само под условом да синдикат који износи мишљење или даје предлог је репрезентативни синдикат у установи који припада „тзв. репрезентативним синдикатима“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији. Ова одредба ПКУ је у потпуној колизији са чланом 13. Закона о раду којим уређује право запослених да преко својих представника (синдиката којима припадају) буду консултовани, информисани и изражавају своје ставове о битним питањима из области рада. Решењем из члана 121. став 1. тч. 2. ПКУ овим су утврђена мања права од права која су утврђена Законом о раду, па треба примењивати одредбе закона на основу члана 9. став 1. Закона о раду. Такође, колективним уговорима код послодавца ову неправичност треба исправити.

7. Чланом 122. став 1. ПКУ утврђена је обавеза послодавца да о питањима из своје надлежности која су од битног значаја за економско и радно – социјални положај запослених обавештава само репрезентативни синдикат у установи који припада „тзв. репрезентативним синдикатима“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији. Већ смо раније објаснили да у складу са члановима 13., 209. и 210. Закона о раду сви запослени и сви синдикати који окупљају запослене код послодавца имају право да буду информисани о битним питањима у области рада, питањима која су од значаја за економски и радно – социјални положај запослених, односно чланова синдиката, као и приступ подацима и информацијама које су неопходне за обављање синдикалних активности. Имајући у виду да су информације из члана 122. став 1. ПКУ од значаја за економски и радно – социјални положај запослених и обављање синдикалних активности, сагласно одредбама Закона о раду о њима морају бити информисани сви запослени и сви синдикати организовани код послодавца.

8. Чланом 122. став 2. утврђује се да је послодавац дужан да само репрезентативном синдикату у установи који припада „тзв. репрезентативним синдикатима“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији омогући: „…приступ свим пословима код послодавца када је то потребно у циљу заштите права запослених утврђених законом и колективним уговорима, уз поштовање услова и стандарда утврђених законом.“.
Ово је већ атак на уставно право на слободу синдикалног организовања и деловања грађана Републике Србије. Наиме, Устав Републике Србије гарантује грађанима Републике Србије право на синдикално удруживање и деловање. Члан 55. Устава Републике Србије:
„Јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања…“
Такође, ово решење из ПКУ је у потпуној супротности са Законом о раду.

Члан 6. Закона о раду утврђује:
„Синдикатом у смислу овог закона сматра се самостална, демократска и независна организација запослених у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређења и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других интереса, у складу са законом.
Члан 206. Закона о раду утврђује:
„Запосленима се јамчи слобода синдикалног организовања и деловања без одобрења, уз упис у регистар.“.
Сада би смо поставили питање др Зорану Савићу, председнику Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Зорану Илићу, председнику Гранског синдиката здравства и социјалне заштите „Независност“ – зашто урушавате права запослених која им гарантује Устав и Закон?
Заиста, како да се синдикат код послодавца слободно организује, како да делује, како да заступа, унапређује и штити професионална, радна, економска и друга права својих чланова, ако сте му онемогућили право да представници синдиката код послодавца имају приступ свим пословима код послодавца када је то потребно у циљу заштите права запослених?
Свима другима сте одузели право на приступ свим пословима код послодавца, па самим тим и право на синдикално организовање и деловање, али сте зато то право монополистички и ексклузивно приграбили за ваше синдикате, да би сте само ви могли да се организујете и делујете.
Не само да је прекршен Устав и Закон о раду Републике Србије, него сте прекршили и ратификовану Конвенцију број 135. Међународне организације рада, која у свом члану 2. став 1. утврђује:
„Радничким представницима у предузећу треба пружити оне олакшице које могу бити потребне да би им се омогућило да извршавају своје задатке брзо и ефикасно.“.
Како да извршавамо наше синдикалне задатке брзо и ефикасно када по правно наказним решењима из Посебног колективног уговора нам чак није дозвољено ни да приступимо радним местима код послодавца код кога смо организовани?
И опет се види невероватан егоизам „тзв. репрезентативних синдиката“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији. Наиме, шта са дешава са запосленима у установама у којима нису основани „државни“ и „независни“ синдикат, или у којима ови синдикати немају утврђену репрезентативност? Те наше колеге, по томе како је решено у ПКУ, изгледа да нико не треба ни да представља, ни да заступа или штити.
У сваком случају, сва кршења Устава Републике Србије и важећих законских прописа у Посебном колективном уговору ће бити поднета Уставном суду РС на оцену уставности и законитости и то ће урадити Нови синдикат здравства Србије. Приликом закључивања колективних уговора код послодаваца, треба кроз преговоре водити рачуна да се ова кршења домаћег и међународног права коригују, поштовањем Устава и Закона о раду.

9. У члану 125. став 1. утврђено је да је послодавац дужан да репрезентативном синдикату обезбеди обављање административних и техничких послова, коришћење телефона, телефакса, рачунара, апарата за копирање и умножавање, затим, коришћење канцеларијског простора са канцеларијским намештајем, коришћење сале за састанке, да омогући достављање информација, билтена, публикација, летака, као и огласни простор.
Овде не пише репрезентативним синдикатима у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, већ се ове одредбе односе на репрезентативне синдикате код послодавца.
Међутим, није нам јасно зашто се ове одредбе односе на репрезентативне синдикате код послодавца, када Закон о раду уређује да се наведено мора обезбедити свим синдикатима који окупљају запослене код послодавца?

Наиме, члан 210. Закона о раду утврђује обавезу послодавца према сваком синдикату који је организован код послодавца:
„Послодавац је дужан да синдикату који окупља запослене код послодавца обезбеди техничко – просторне услове у складу са просторним и финансијским могућностима, као и да му омогући приступ подацима и информацијама неопходним за обављање синдикалних активности.

Техничко – просторни услови за обављање активности синдиката утврђују се колективним уговором или споразумом послодавца и синдиката“.
Дакле, сасвим је јасно да се права из члана 210. Закона о раду односе на све синдикате који окупљају запослене код послодавца.

10. У члану 125. у ставу 5. још се снажније истиче монополистички и привилеговани положај „тзв. репрезентативних синдиката“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији:
„Послодавац може да учествује у трошковима организације културних манифестација и рекреативно – спортских такмичења и сусрета у организацији репрезентативног синдиката у делатности здравствене заштите у Републици Србији.“
Анализом оваквог решења у ПКУ можемо још само снажније одредити „државни“ и „независни“ синдикат као организације са изузетним привилегијама и монополом у односу на све друге синдикате у здравственој делатности. Очигледно је да су оба „државна“, јер је Министарство сагласно да им послодавци плаћају чак и трошкове рекреативних одмора (колико је нама познато они летују у Грчкој) као и спортске и културне манифестације, јер је познато да неки запослени у здравственој делатности ступају у чланство синдиката само да би користили бесплатне синдикалне одморе или ишли на синдикалне спортске игре. Заиста, Министарство здравља је потписивањем оваквог Посебног колективног уговора учинило све што је у његовој моћи да једини синдикати у здравству Србије буду два „дворска“ изабраника.

11. Чланом 127. Посебног колективног уговора уређује се да овлашћени представник репрезентативног синдиката у установи, као и изабрани, односно именовани представник репрезентативног синдиката на нивоу Републике, у вишим органима и телима имају право на одређен број слободних плаћених сати ради обављања синдикалних функција.
Готово истоветно решење из до сада важећег Посебног колективног уговора („Сл.гласник РС“, бр.01/2015) је изазвало огромну пометњу, и ускратило представницима синдиката који нису репрезентативни право на слободне плаћене часове за синдикални рад.
Наиме, у огромној већини здравствених установа поступа се противно члану 211. ставовима 1. и 3. Закона о раду, којима је недвосмислено утврђено да се право да се колективним уговором или споразумом утврди плаћено одсуство представнику синдиката односи на све синдикате код послодавца, а не само на представнике репрезентативних синдиката.

Шта више, ставом 3. Члана 211. Закона о раду предвиђена је и ситуација да ако колективни уговор код послодавца није закључен (што је у нашој земљи био масован случај, јер министар здравља није потписивао ни колективне уговоре код послодавца који су закључени између самог послодавца и репрезентативних синдиката код послодавца), постоји право председника подружнице и члана органа свих синдиката на слободне плаћене часове за синдикални рад.
Снажно напомињемо да правне службе у здравственим установама ове одредбе ПКУ нису ни раније, а вероватно неће ни сада тумачити на исправан начин, већ су синдикатима који нису репрезентативни ускраћивале право на слободне плаћене часове за синдикални рад.
Ово је за последицу имало да је опет тешко повређено право синдиката који нису репрезентативни да се синдикално организују и делују, да представљају, заступају и штите права свог чланства, чиме су повређена основна људска права утемељена на Уставу, законским прописима и ратификованим међународним конвенцијама.

И ово је једно уставно – правно питање, за које ће Нови синдикат здравства Србије иницирати поступак оцене уставности и законитости пред Уставним судом РС.
Напомињемо да се ова неправичност може исправити у здравственим установама ваљаним преговарањем за закључивање колективних уговора код послодавца.

12. У члану 128. ПКУ предвиђена је и новчана награда за председнике и функционере „дворских“ синдиката. Тако је предвиђено да је послодавац дужан да овлашћеном представнику репрезентативног синдиката у установи, који припада репрезентативном синдикату у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији, учеснику у преговарању за закључивање ПКУ, исплаћује увећану месечну плату у висини три основице за обрачун и исплату плата и то: председнику, односно поверенику репрезентативног синдиката у здравственој установи и председнику односно поверенику окружног, регионалног, градског, покрајинског и републичког органа „тзв. репрезентативних синдиката“ у Републици Србији.

13. Супротно одредбама чланова 13., 209. и 210. Закона о раду, чланом 130. ПКУ је утврђено да је послодавац дужан да најмање једном у три месеца сазове заједнички састанак само представника репрезентативних синдиката, где би се разматрао материјални и социјални положај запослених, као и примена колективних уговора.
Ову противправну одредбу треба кориговати кроз закључивање новог колективног уговора код послодавца.

14. У члану 131. ПКУ опет је изражена дискриминација свих синдиката осим оних који припадају „тзв. репрезентативним синдикатима“ у Републици Србији.
Ово представља посебан проблем јер се ради о осетљивом питању заштите синдикалних представника. Наиме, имајући у виду да синдикални представници јавно наступају у синдикалним активностима, заступају права запослених и штите права свог чланства од противправног поступања или деловања послодавца и оснивача, самим тим представници синдиката (правих синдиката!) могу доћи – по природи ствари – у сукоб са представницима управе, послодавцем и представницима оснивача. Зато се свуда у свету синдикалним представницима пружа посебна заштита од аката одмазде и других негативних деловања послодавца. Чак је и донета посебна Конвенција број 135 Међународне организације рада која се бави заштитом синдикалних представника. Зато је и закон о раду у својим члановима 13. и 188. Установио заштиту синдикалних представника.
Међутим, члан 131. ПКУ не пружа подједнаку заштиту представницима свих синдиката и представницима синдиката који припадају „тзв. репрезентативним синдикатима“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији.

Представницима „дворских“ синдиката, којима нека заштита и није потребна јер ће увек спроводити вољу послодавца, дата је пуна синдикална заштита чланом 131. став 2. ПКУ. То је управо онај ниво заштите који су некада имали сви синдикални представници, без обзира на репрезентативност синдиката, а та заштита је била уређена ранијим чланом 132. Посебног колективног уговора коме је истекао рок важења и није више нас снази („Сл.гласник РС“, бр.01/2015). Међутим, такав ниво заштите је сада, као облик повлашћеног положаја, додељен само представницима „тзв. репрезентативних синдикатима“ у делатности здравствене заштите становништва у Републици Србији.
С друге стране, представницима свих осталих синдиката чланом 131. став 1. ПКУ дат је само основни ниво заштите од противправног деловања и агресивних атака послодавца, који је већ дефинисан чланом 188. Закона о раду.

Овим су представници Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Гранског синдиката здравства и социјалне заштите „Независност“ постали заштићени „бели слонови“, а њихови председници „Буде од порцелана“, стављајући себе у високо монополистички положај а дискриминирајући све остале синдикалне представнике у здравству Србије. Да жалосна иронија буде још већа њима ова заштита уопште није ни потребна, јер су миљеници Министарства и директора здравствених установа.

Тужно је да адекватна заштита одредбама Посебног колективног уговора није пружена представницима синдиката који су на линији борбе за заштиту и унапређење права запослених и којима је објективно потребна заштита од непријатељских поступака послодаваца и оснивача.
Ово је ноторни пример дискриминације, застрашивања и стављања у неравноправни положај који свој епилог мора добити пред Уставним судом Републике Србије.
Ове одредбе служе на срамоту Синдикату запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Гранском синдикату здравства и социјалне заштите „Независност“, њиховим председницима и Министарству здравља који су потписали ове потпуно неприхватљиве одредбе Посебног колективног уговора.
Снажно истичемо да, полазећи од члана 8. Закона о раду, приликом преговора за закључивање колективних уговора код послодаваца ова застрашујућа насиља над правним системом треба исправити.

15. Чланом 132. ПКУ утврђено је да је послодавац дужан да обавештава репрезентативни синдикат о свим питањима која су од значаја за социјално – економски положај и права запослених. Да је овакво решење противно праву, већ смо апсолвирали.

16. У члану 133. Посебног колективног уговора уређено је, потпуно противправно, да ако запослени жели обавештења и информације које се тичу његових права, обавеза и одговорности из радног односа, захтев да му се дотаве ове информације треба да достави репрезентативном синдикату, а не синдикату чији је члан! Ово је ноторно и насилничко кршење права које запосленом гарантује члан 13. Закона о раду. Запослени има право да лично буде информисан о свим битним питањима која се тичу његовог радног односа.

Полазећи од чињенице да је већина основних/синдикалних организација Новиг синдиката здравства Србије репрезентативне код послодавца (и квалитативно и квантитативно) наглашавамо потребу да приликом преговарања за закључивање колективног уговора код послодавца посебно обратите пажњу на упућујуће одредбе које се налазе у ПКУ. Опште правило је да закон или колективни уговор закључен на вишем нивоу не представља ограничење за утврђивање права у ширем обиму колективним уговором код послодавца, то је свима јасно. Међутим сам ПКУ је у својим појединим члановима нагласио да се поједина права, обавезе и одговорности уређују општим актом или колективним уговором код послодавца и зато на њих треба обратити посебну пажњу. Те упућујуће одредбе се налазе у следећим члановима ПКУ:

– члан 18. став 2;
– члан 21. став 2;
– члан 22. став 2. тачка 1.;
– члан 53. став 1. и 2.;
– члан 57.;
– члан 71. став 2.;
– члан 78. став 1.;
– члан 81. став 2.;
– члан 83. став 1. тачка 13.;
– члан 84.;
– члан 89. став 2.;
– члан 93. став 3.;
– члан 98.;
– члан 101. став 1. тачка 1.;
– члан 104. став 1. тачка 3.;
– члан 106. став 4. тачка 4.;
– члан 107.;
– члан 116. став 1. тачка 5.;
– члан 127. став 4.;
– члан 134. став 2.;
– члан 138. став 1.

Поштоване синдикалне колегинице и колеге, приликом преговара за закључивање колективних уговора код послодавца у вашим установама, молимо вас да уложите потребан напор да би се у колективном уговору код послодавца остварила још већа права и повољнији услови за запослене, као и да би се уредила права, обавезе и одговорности запослених тамо где ПКУ упућује да се ова правна питања имају уредити колективним уговором код послодавца.

Такође, апелујемо на вас да помно проучите ово компаративно разматрање, те да истрајете у настојањима да се одређена права запослених и синдиката који окупљају запослене код послодавца унапреде и побољшају кроз колективне уговоре код послодавца. Морају се обезбедити и сачувати и права запослених и њихових синдиката које им гарантује Устав, Закон о раду и ратификоване међународне конвенције и други позитивни прописи. У нашем разматрању смо већ указали на одредбе ПКУ које повређују одређена права запослених и њихових синдиката. У том смислу, кроз колективне уговоре код послодавца треба неизоставно заштитити право запослених да директно и непосредно буду информисани, консултовани и да имају право да изразе своје ставове и мишљења о битним питањима из области рада. Такође, треба обезбедити високо право запослених да се слободно синдикално организују и делују преко својих синдиката, а не да им се намеће монопол ”дворских синдиката”. Такође, право синдикалних представника, односно представника запослених да буду заштићени од штетних и непријатељских атака послодавца мора бити обезбеђено, као и право на слободно синдикално деловање, приступ свим пословима код послодавца ради обављања синдикалних дужности, слободне плаћене часове за синдикални рад, право на информисање и приступ подацима од значаја за социјални, економски и професионални положај запослених, право да присуствују седницама управног одбора код послодавца, обавезу послодавца да размотри захтеве и иницијативе сваког синдиката, право синдиката да представљају и заступају своје чланство и штите његове интересе, као и право на просторне, техничке и административне услове за обављање синдикалних активности. Ова права су високо гарантована и ми од њих не можемо одступити.

Дакле, да сумирамо. Права запослених из ранијег Посебног колективног уговора су сачувана, осим права на слободно и неометано синдикално удруживање, организовање и деловање.
Да, тачно је да су Посебним колективним уговором установљена нека нова права запослених, од којих су нека и значајна.

Да, тачно је да су нека од постојећих права запослених увећана.
Да, тачно је да је Посебан колективни уговор између „тзв. репрезентативних синдиката“ и Министарства здравља закључен на рок важења од само годину дана, што је веома чудно решење (малициозно?), јер Закон о раду дозвољава да се колективни уговори закључују на период од три године.
Да, тачно је да су многа права из Посебног колективног уговора само преписана већ постојећа права регулисана Законом о раду и другим законским прописима.

Да, тачно је да су Синдикат запослених у здравству и социјалној заштити Србије и Грански синдиката здравства и социјалне заштите „Независност“ заштићени као „свете краве“, да представљају посебну „касту“ у синдикалном покрету Србије (ако су они уопште синдикати?), те да су их Министарство здравља и послодавци оберучке прихватили и са пажњом их гаје.

Да, тачно је да су сви други синдикати у здравству Републике Србије ужасно дискриминисани, понижени, стављени у неравноправан положај, те да им је практично онемогућено право на синдикално организовање и деловање. Ми сви остали треба да, у синдикалном смислу, „изумремо“, треба да нас нема да би остало места само за „беле слонове“ и „свете краве“.

Да, тачно је да у здравстевним установама у којима није организован „државни“ или „независни“ синдикат, или им није утврђена репрезентативност, практично не треба нико да брани интересе запослених. Али и тамо где су ”државни” или ”независни” основани, тешко да ће бранити било чије интересе осим лично својих, функционерских интереса.

Да, тачно је да ће Нови синдикат здравства Србије наставити да се бори са још већом одлучношћу, са још силнијим пожртвовањем против неправди које се наносе запосленима у здравству, за заштиту права запослених, за достојанство наше струке и професије.

У Београду, 21.01.2019.год. Радна група за техничку подршку, правна питања и заштиту
права радника Новог синдиката здравства

Уколико вам се свидео чланак поделите са пријатељима

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *