UGRIZ ZA PRUŽENU RUKU!

LJUBISAV ORBOVIĆ SE SVOJIM ODBIJANJEM DA PRIHVATI SARADNJU SA SRPSKIM SINDIKALNIM FRONTOM DEFINITIVNO DEKLARISAO KAO RAZBIJAČ ZAJEDNIČKE BORBE RADNIČKOG POKRETA

U burnim danima kroz koje prolazimo, kada se odlučuje o sudbini i opstanku radnih ljudi u Srbiji i njihovih porodica, Predsedništvo Srpskog sindikalnog fronta je demonstriralo dve retke vrline u našoj zemlji – odgovornost i solidarnost. Ceneći dramatičnost trenutka kroz koji prolaze radni ljudi u Srbiji (zaposleni i nezaposleni, studenti i učenici koji se nadaju zaposlenju po dobijanju diplome, mučenici divlje tranzicije u preduzećima koja su u stečaju ili pred „restruktuiranjem“…) imajući u vidu sve rizike i nepopravljive posledice koje mogu da nastupe usvajanjem izmena i dopuna Zakona o radu, Zakona o štrajku, Zakona o stečaju i Zakona o privatizaciji, Predsedništvo Srpskog sindikalnog fronta je odlučilo da postupi odgovorno i solidarno. Ponudili smo akcionu saradnju, zajedničku i solidarnu aktivnost Savezu samostalnih sindikata Srbije.

Organizacije članovi Srpskog sindikalnog fronta (Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Konfederacija slobodnih sindikata, Industrijski sindikat Srbije i Sindikat srpske policije) su rešile da pređu preko svih negativnih iskustava koje su imale sa Savezom samostalnih sindikata Srbije i Ljubisavom Orbovićem, predsednikom ovog sindikalnog saveza. Polazeći od činjenice da smo uvereni da radnici i svi ostali građani Srbije očekuju preko potrebno akciono jedinstvo i zajedništvo u nastupu svih predstavnika radničkog pokreta u Srbiji, Predsedništvo Srpskog sindikalnog fronta je rešilo da se izdigne iznad svih različitosti i nesuglasica, te da zbog najvišeg interesa, kako svog članstva, tako i svih radnih ljudi u Srbiji, pozove Ljubisava Orbovića na radni sastanak koji bi za cilj imao postizanje dogovora o saradnji u zajedničkoj borbi protiv navedenih zakonskih projekata, a sve zbog efikasnijeg delovanja i borbe za elementarna radnička prava.

Očekivali smo da će Ljubisav Orbović i njegov sindikalni savez shvatiti ozbiljnost istorijskog momenta, u kome se pišu najvažnije stranice sindikalnog pokreta u Srbiji, koje će ostati upamćene zauvek. Isto tako smo smatrali da će Orbović i njegov sindikalni savez shvatiti da nam sadašnjost i budućnost neće oprostiti greške, nejedinstvo i sujetu ispoljene u ovom presudnom momentu.

Međutim Ljubisav Orbović je duboko i krvnički ugrizao ruku solidarnosti i jedinstva koju smo mu pružili, te je „zablistao“ u punom sjaju svojih kompleksa i uskogrudosti. Izjavio je medijima kako bi dogovaranje i zajednička akcija sindikata u Srbiji „…bilo samo gubljenje vremena, a da bi delovanje na dva – tri fronta čak bilo i korisnije…“ Po Orboviću bi možda najbolje bilo da delujemo na 22 različita fronta, razjedinjeni kao do sada. Isto tako, na zahtev da se obavi radni sastanak na temu zajedničkog sindikalnog delovanja, Orbović je odgovorio „… bez ikakvih formi, bez ujedinjavanja, potpisivanja sporazuma i svega toga.“ Ko je i kada od Orbovića tražio ujedinjavanje, potpisivanje sporazuma i nekakvih „formi“? Ko je Orboviću ikada rekao „ Orboviću, organizuj nas!“ kako besramno piše u listu „Danas“? Srpski sindikalni front sigurno ne! Mi smo bili samo za neophodnu solidarnost i saradnju, odgovorno postupajući prema našem članstvu i svim građanima Srbije koje će navedeni zakoni teško pogoditi.

Orbović je svojom izjavom „Da se mi sad bakćemo sa nekim sporazumima, dogovorima, od toga nema ništa.“ definitivno pokopao nade radnog naroda u Srbiji da je moguće postići jedinstvo u odbrani ugrožene egzistencije i opstanka radnih ljudi i njihovih porodica. Time je jasno pokazao da je onaj poklič „Orboviću, organizuj nas!“ medijska konstrukcija koja je i ujedno tragikomična, cinična i predstavlja Orbovićeve nedosanjane snove.
Orboviću, na čijoj si ti strani? Na strani radnika sigurno nisi!

Srpski sindikalni front je pokazao da je nova autentična snaga na sindikalnoj sceni Srbije. Isto tako, pokazao je da ima kapacitet za sindikalnu borbu, organizovanje članstva i velike sindikalne akcije. Uz to, demonstrirao je odgovornost i zrelost, kao i sposobnost da prepozna trenutak kada je neophodno da celokupan sindikalni pokret u našoj zemlji nastupi jedinstveno i solidarno, jer su izazovi i opasnosti koje se prema nama valjaju suviše velike i teške.

Zato smo iskreno pružili ruku solidarnosti, jedinstva i saradnje. Zato su nam je tako podmuklo ugrizli.

U Beogradu 16.01.2014.god.
Živorad Mrkić, Zoran Janković

SSF – USS ‘Sloga’ – Novi sindikat zdravstva Srbije

Ukoliko vam se svideo članak podelite sa prijateljima

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *