ЗАР НЕ ?

Колегинице и колеге, запослени у здравству, смањиће нам плате – то знамо, зар не ?
И о томе размишљамо, за то се припремамо, планирамо адекватан одговор… зар не?
Знамо да нећемо моћи да издржимо ни ниво елементарног преживљавања и задовољавања потреба наших породица у смислу исхране, одевања, плаћања рачуна и дажбина, грејања, напада извршитеља-отимача-пленитеља који надиру у хордама… зар не ?
Осетићемо двоструки ударац. Као између чекића и наковња.
Један је смањење плата у износу од 10% запосленима у јавном сектору – па и здравству, који су толико осионо ”богати” да примају зараде изнад 25 000 динара, што је просто ”безобразно високо”.
Други ударац ће бити у облику доношења ”Закона о платама запослених у јавним службама”, можда ће га назвати и некако другачије, али како год га назову биће то Закон о беди, мада га за сада зовемо ”Закон о платним разредима”.

”Платни разреди” ће да нас закопају.
Под лавином плеоназама типа ”адекватно препознавање вредности рада” или ”правилна прерасподела на основу стручности и доприноса” бићемо финансијски ошурени. Оно што не доврше са 10%, завршиће распоређивањем у ”платне разреде”.
Тиме ће нам дефинитивно извући бедну поњавицу преживљавања испод ногу, а пад наших породица у амбис беде и социјалне пропасти ће бити застрашујући.
Дакле, прво ситни аперкати и крошеи типа укидања плаћања на адекватан начин приправности, дежурстава, сменског рада, стимулација, накнаде путних трошкова, кашњење зарада у многим здравственим установама, непризнавање регуларних стручних звања… И добро су нас ”излупали”, све нас је ово већ заболело…

Али сада иду чекић и наковањ, и наше главе између њих!
Кумулативни ефекат 10%, плус ”платни разреди”. Класичан нокаут !
Знамо, знамо, непоштени ово неће осетити. Они ће наставити да пљачкају пацијенте и тако надокнађују дефицит, сви ти вајни којоти из професорских кабинета, етичких комитета, руководилачких фотеља и партијских форума…
Поштени запослени у здравству ће скупо да плате своје поштење, јер се поштење у Србији увек најсуровије кажњавало.

Уважене колегинице и колеге, под условом да у потпуности нисам промашио ”тему писменог задатка” (”Мркићу, јединица ко врата.”), дакле у случају да нисам промашио, морам да приметим да се понашамо некако лежерно, ”лаганица”, болесно опуштено, као да смо у хипнотичком сну…
Мислим… јасно нам је шта нам се спрема, зар не?
Мислим… како ћемо да преживимо, јер ово је тек почетак безбројних удараца ?
Мислим, уствари верујем, да нисте спремни – поштоване колегинице и колеге – да трпите дефинитивну беду ваше деце и унучади коју издржавате, ако сте сопствену беду некако подносили.
Па нећу, ваљда, да се правим да се баш ништа не дешава, а лежерно сам ставио главу на наковањ економске пропасти, док према њој лети чекић социјалног безнађа !
Имам осећај да се запослени у здравству понашају баш тако, баш као да им наредних пар месеци, када почне примена ”чекића и наковња”, неће донети зону тоталног хорора када је у питању елементарно преживљавање.

Заиста, Нови синдикат здравства Србије ће се опет обратити запосленима у здравству, опет ћемо одржати зборове и трибине широм Србије, опет ћемо изаћи са аргументима (који су вам познати, али добро – поновићемо их…) и опет ћемо вас позвати у акцију, и опет ћемо замолити све друге синдикате да будемо једно и заједно и опет ћемо јасно нагласити да вас не зовемо да ”гинете за идеале и висока морална нечела”, него да се БОРИТЕ ЗА ЖИВОТ И ХЛЕБ! На живот и хлеб ваљда имамо право !
И да престанемо сви да се инфантилно правимо да се ништа не дешава, јер свако ко има грама мозга види ”страшну уру пред очима” !

Зар не…

Живорад Мркић,
председник Новог синдиката здравства Србије

Уколико вам се свидео чланак поделите са пријатељима

Živorad Mrkić

Živorad Mrkić

Председник Новог синдиката здравства Србије

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *