– Predsednicima sindikalnih organizacija NSZ
– Predsednicima Teritorijalnih organizacija NSZ
– Članstvu
Predmet: Uporedno razmatranje rešenja iz novog Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave u odnosu na rešenja iz ranijeg Posebnog kolektivnog ugovora.
Poštovane koleginice i kolege,
Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ( „Sl. glasnik RS“ br. 106/2018 – na snazi od 08.01.2019.god.), u daljem tekstu: PKU, je doneo određene pravne norme i rešenja koja ga razlikuju od ranijih posebnih kolektivnih ugovora.
Naime, u odnosu na prava zaposlenih u javnom zdravstvenom sistemu RS, možemo istaći da PKU proizvodi uglavnom tri vrste pravnih dejstava:
1. Prava zaposlenih koja su postojala u PKU iz 2015.god. su sačuvana;
2. Utvrđena su i neka nova prava zaposlenih, ili prava koja su povoljnija za zaposlene, kao i neka prava koja do sada nisu postojala u sistemu kolektivnih ugovora;
3. PKU stavlja u izrazito monopolistički i povlašćeni položaj Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije i Granski sindikat zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ (u daljem tekstu: „tzv. reprezentativni sindikati“), čime su drugi sindikati organizovani u zdravstvu Srbije direktno diskriminisani i stavljeni u neravnopravan položaj.
Takođe je važno napomenuti da je PKU zaključen na period od samo 1 godine, tako da njegova važnost ističe 08.01.2020.god. Ovo je neobično pravno rešenje, jer kod zaključivanja kolektivnih ugovora u zdravstvenoj delatnosti do sada se uvek uvažavala odredba iz čl. 263. st.1. Zakona o radu i kolektivni ugovori su zaključivani na period od 3 godine.
Što se tiče prava zaposlenih koja su postojala, a novi PKU ih je sačuvao, navešćemo nekoliko primera prava koja najviše interesuju zaposlene:
1. Skraćeno radno vreme za kategorije zaposlenih koji rade na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim posovima (čl. 37. i čl. 38. PKU);
2. Uvećani godišnji odmor za kategorije zaposlenih koji rade na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim posovima (čl. 49. st. 1. tč. 3. PKU );
3. Pravo zaposlenih na plaćeno odsustvo (čl. 51. PKU );
4. Naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada (čl. 101. st. 1. tč. 1. PKU);
5. Pravo na isplatu jubilarnih nagrada u dosadašnjem iznosu za 10, 20, 30 i 35 godina provedenih u radnom odnosu, uz napomenu da je uvedena jubilarna nagrada i za 40 godina provedenih u radnom odnosu.
PKU je uveo i neka nova prava, ili uvećao postojeće prava zaposlenih:
1. Zaposlenima koji koriste plaćeno odsustvo za dodatno obrazovanje ili specijalizaciju na koje ih je uputio poslodavac, dani kojima je određeno plaćeno odsustvo su definisani kao „radni dani“, što je pojašnjenje koje može dovesti do uvećanog prava ( 3 radna dana, 15 radnih dana, 30 radnih dana – čl. 24. PKU);
2. Pravo zaposlenih da budu obavešteni o promeni njihovog rasporeda radnog vremena od strane neposrednog rukovodioca u roku ne kraćem od 48 časova unapred (čl. 35. st. 4. PKU);
3. Uvećana je dužina trajanja godišnjeg odmora, za određene kategorije zaposlenih:
-na osnovu stručne spreme najmanje 1, a najviše 5 radnih dana (čl. 49. st. 1. tč. 2. PKU);
-osobe sa invaliditetom 5 radnih dana (čl. 49. st. 1. tč.5. PKU);
-roditelju sa detetom do 14 godina života za 2 radna dana, a za svako naredno maloletno dete po 1 radni dan (Napomena: U zavisnosti od praktične primene, ovo u nekim ustanovama može značiti i umanjenje prava. Naime, u nekim zdravstvenim ustanovama do sada je bila praksa da se za svako dete do 14 godina uvećava trajanje godišnjeg odmora za po 2 radna dana.) – (čl. 49. st. 1. tč. 5. PKU);
-samohranom roditelju sa detetom do 14 godina za 3 radna dana, s tim što se ovaj broj dana uvećava za po 2 radna dana za svako naredno dete mlađe od 14 godina (Napomena: U zavisnosti od praktične primene, ovo u nekim ustanovama može značiti i umanjenje prava. Naime, u nekim zdravstvenim ustanovama do sada je bila praksa da se za svako dete do 14 godina uvećava trajanje godišnjeg odmora za po 3 radna dana.) – (čl. 49. st. 1. tč. 5. PKU);
-zaposleni koji se stara o članu uže porodice koji je ometen u razvoju, ima teško telesno oštećenje ili bolest, ili je vrlo slabo pokretan za 5 radnih dana (čl. 49. st. 1. tč. 5. PKU).
Napomena: U Posebnom kolektivnom ugovoru iz 2015.god. postojala je norma koju ćemo citirati: „Zaposlenom koji ima dete sa teškim fizičkim i mentalnim oštećenjima – za sedam radnih dana.“ Napominjemo da ovo posebno pravo zaposlenih nije utvrđeno novim PKU.
Godišnji odmor po svim osnovama iz st. 1. čl. 49. PKU može trajati najduže 35 radnih dana, što je uvećanje prava u odnosu na ranijih 30 radnih dana (čl. 49. st. 2. PKU).
Za zaposlene koji imaju skraćeno radno vreme zbog rada na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima ostaje pravo na godišnji odmor u trajanju do 40 radnih dana (čl. 49. st. 3. PKU).
Takođe, preciznije se utvrđuje ko se smatra samohranim roditeljem (čl. 49. st. 4. PKU).
4. Na bolji način je uređeno pravo zaposlenog – roditelja deteta sa invaliditetom ili ometenog u razvoju da bude izuzet od prekovremenog rada i pripravnosti nego što je utvrđeno Zakonom o radu (čl. 45a PKU).
5. Utvrđeno je pravo zaposlenog na plaćeno odsustvo prilikom polaska deteta u prvi razred osnovne škole – 2 radna dana (čl. 51. st. 1. tč. 6. PKU).
6. Zaposleni koji su na plaćenom odsustvu zbog specijalizacije imaju pravo na usklađivanje naknade plate, koja će se usklađivati sa procentom uvećanja plate (čl. 99. st. 2. i 3. PKU).
7. Zaposleni koji su oboleli od malignih oboljenja u slučaju privremene sprečenosti za rad – bolovanja do 30 dana primaće naknadu plate u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci (čl. 100. tč. 2. PKU).
8. Pojašnjena je metodika obračuna naknade za prevoz od mesta stanovanja do mesta rada u sredinama gde ne postoji javni saobraćaj (čl. 101. st. 2. tč. 3. PKU).
9. Deci zaposlenih do 15 godina starosti pripada pravo na poklon za Novu godinu u obliku novčane čestitke u vrednosti do neoporezovanog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana, a u skladu sa odlukom direktora ustanove (čl. 104. st. 5. PKU) – Napomena: Ovo rešenje proširuje pravo na decu zaposlenih do 15 godina starosti, a ranije rešenje se odnosilo na decu do 10 godina starosti. Međutim, problem je što deca zaposlenih u javnim zdravstvenim ustanovama – ovakvim rešenjem u PKU – mogu dobijati poklon čestitke u veoma različitim novčanim iznosima, jer je PKU uredio samo najviši iznos poklona (do neoporezovanog iznosa za dohodak građana), a stvarni iznos poklona utvrđuje se odlukom direktora zdravstvene ustanove.
10. Utvrđeno je pravo zaposlenih na jubilarnu nagradu za 40 godina provedenih u radnom odnosu, u iznosu od 3 prosečne zarade.
11. Zaposlenima pripada pravo na solidarnu pomoć za rođenje deteta u visini prosečne mesečne zarade u RS bez poreza i doprinosa; pomoć za vantelesnu oplodnju zaposlene u iznosu od 3 prosečne mesečne zarade u RS; pomoć zbog uništenja ili oštećenja imovine, elementarnih i drugih vanrednih događaja u visini prosečne mesečne zarade u RS bez poreza i doprinosa (čl. 106. st. 4. PKU).
12. Utvrđena je obaveza poslodavca da detetu zaposlenog u zdravstvenoj ustanovi koji je izgubio život u obavljanju poslova ili u vezi sa obavljanjem poslova isplaćuje mesečnu novčanu pomoć u zavisnosti od uzrasta deteta (čl. 106.a PKU).
Napominjemo da je čl. 3. st. 4. PKU utvrđeno da: „Poslodavac ne može da koristi rad preko Agencije za privremeno zapošljavanje, u skladu sa zakonom.“
Dakle, zaista postoje rešenja iz PKU koja su nova i povoljnija za zaposlene. Zadatak svih nas, sindikalne koleginice i kolege, je da se prava zaposlenih i ispoštuju, da ne ostanu ”mrtvo slovo na papiru”.
U PKU postoji i niz pravnih normi koje su čisto nominalne, odnosno prepisane su ili preuzete iz Zakona o radu i drugih pozitivnih propisa, ali se njima ne utvrđuje nikakvo novo pravo za zaposlene u javnom zdravstvenom sistemu. Konstatujemo da je veći broj prava zaposlenih u PKU samo preuzet iz drugih propisa, a ona su važeća na osnovu tih propisa bez obzira na PKU.
Možemo izneti mišljenje da su veoma čudna rešenja iz čl. 7. st. 1. PKU, koji se odnosi na postupak izbora kandidata, koji glasi:
„Radno mesto kod poslodavca popunjava se na jedan od sledećih načina:
1. trajnim premeštajem zaposlenog;
2. na osnovu sporazuma o preuzimanju;
3. sprovođenjem konkursa.“
Zbog nedovoljnog broja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, koji već sada predstavlja ogroman problem u smislu funkcionisanja javnog zdravstvenog sistema u RS, uz uvažavanje činjenice da se ubrzava odlazak zdravstvenih radnika iz zemlje (kao i u privatni sektor), mi smo uvereni da bi osnovni način popune radnih mesta kod poslodavaca u zdravstvu morao biti novo zapošljavanje. To se vrši sprovođenjem javnih konkursa. Na osnovu rešenja iz čl. 7. PKU, proizilazi da su pretežne metode popunjavanja radnih mesta kod poslodavca trajni premeštaj zaposlenih (kojih zaposlenih, sa kojih poslova na koje poslove kada je broj zaposlenih već sada nedovoljan?), odnosno sporazum o preuzimanju (kako ovo sprovesti kada gotovo sve zdravstvene ustanove imaju nedovoljan broj zaposlenih?). Opšte je poznato da je u velikom broju zdravstvenih ustanova broj zaposlenih na mnogim poslovima daleko niži od broja utvrđenog Pravilnikom o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe. Šta više, postoji težak nedostatak mnogih kadrova u značajnom broju javnih zdravstvenih ustanova, što mnogi od nas osećaju kroz preveliko radno angažovanje i sindrom izgaranja na poslu – jer radimo poslove koleginica i kolega koje nedostaju. Koga i gde onda ”premeštati” i ”preuzimati”? Po našem mišljenju, ove radno-pravne kategorije (premeštaj i preuzimanje) su nerealne, objektivno neizvodljive u racionalnom smislu, osim na minornom nivou. Međutim, verovatno da mogu da budu zloupotrebljene protiv interesa zaposlenih, pa će tako jednostavnim rešenjima uprave ili Ministarstva zdravlja zaposleni u zdravstvenim ustanovama biti premeštani, preuzimani i raspoređivani u zdravstvene ustanove koje imaju najveće kadrovske probleme, kao i u one organizacione delove gde je nastupila kadrovska katastrofa, koja onemogućava normalno i redovno pružanje zdravstvene zaštite.
Koleginice i kolege, umesto da se omogući prijem novih zaposlenih i ispoštuju pravni propisi koji uređuju kadrovske normative u zdravstvenim ustanovama, putem premeštaja i preuzimanja svako od nas može biti pretvoren u žrtvu poražavajuće kadrovske politike u zdravstvu, odnosno možemo biti „šetani i bacani“ u druge zdravstvene ustanove ili na druge poslove za koje uopšte nemamo potpisane ugovore o radu.
Zamislite samo kako se ovo može zloupotrebiti! Naime, svi oni među nama koji su imali svoj čestiti, profesionalni stav i koji su savesno izvršavali svoje radne zadatke i obaveze mogu biti raspoređeni ili preuzeti samo zato što su na poslu pokazali lični dignitet ili zbog toga što su se – baš zbog tog digniteta – zamerili direktorima i šefovima. Ali, „tzv. reprezentativni sindikati“ su izuzeli svoje sindikalne funkcionere i aktiviste od ovakvog nepravednog postupanja poslodavca jer su zaštićeni članom 131. st. 2. PKU, ali se ova zaštita odnosi ekskluzivno na predstavnike ”državnog” i ”nezavisnog” sindikata. Zaista nekolegijalno, od sebe su napravili nedodirljivu ”kastu”, a svi ostali zaposleni su na raspolaganju za raspoređivanje i preuzimanje.
Predstavnici drugih sindikata organizovanih u zdravstvenoj delatnosti ne uživaju ovu posebnu zaštitu i pored toga što su reprezentativni u zdravstvenim ustanovama u kojima su osnovani. Međutim, uvek treba imati u vidu da Konvencija broj 135 Međunarodne organizacije rada o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću i članovi 13. i 188. Zakona o radu pružaju punu zaštitu svim predstavnicima radnika – sindikalnim predstavnicima, bez obzira kom sindikatu pripadaju.
Dakle, ovo može dovesti do zloupotrebe trajnog premeštaja i preuzimanja kao mere odmazde, na primer protiv predstavnika sindikata koji ”nisu reprezentativni”, ali zato imaju svoje mišljenje, savest, stav i smeju da ih javno iznesu.
Zapravo, velik broj rešenja iz PKU se odnosi na stavljanje Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije (poznatiji među zaposlenima kao ”državni” ili ”samostalni sindikat”) i Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite ”Nezavisnost” (poznatiji kao ”nezavisni sindikat”) u monopolistički, izuzetan i povlašćen položaj – pa ovi ”tzv. reprezentativni sindikati” zapravo postaju dvorski sindikati Ministarstva zdravlja, povlašćeni kod ministra, na neki način ekspoziture Ministarstva. To znači da će Ministarstvo, odnosno osnivač, od sada u zdravstvenim ustanovama postavljati i direktore ustanova i podobne predsednike „reprezentativnih sindikata“, a u tom scenariju za zaposlene neće imati ko ni da se zalaže, ni da se bori.
Rešenjima iz novog PKU su ”tzv. reprezentativni sindikati” stavljeni u toj meri u privilegovani i monopolistički položaj, da možemo izjaviti da je ovim nastupila monopolistička simbioza između Ministarstva zdravlja i ”tzv. reprezentativnih sindikata”, čime su direktno diskriminisani i stavljeni u neravnopravni položaj svi ostali sindikati organizovani u zdravstvu, što je protivustavno, protivzakonito, suprotno konvencijama Međunarodne organizacije rada koje je Republika Srbija ratifikovala i predstavlja kršenje pravnog sistema bez presedana!
Mi smatramo da je očigledna namera Ministarstva zdravlja da onemogući pravo na sindikalno organizovanje i delovanje svih drugih sindikata organizovanih u zdravstvu, uz nameru da se omogući opstanak samo dvorskim i podaničkim ”tzv. reprezentativnim sindikatima” – svojim marionetama. Normalno, dok je Novog sindikata zdravstva ovaj ”poduhvat” im neće proći, ali želimo prvo da napomenemo koje pravne norme iz PKU su direktno protivustavne, protivzakonite i u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama.
Norme iz PKU koje stavljaju u monopolistički i privilegovani položaj podaničke ”tzv. reprezentativne sindikate”, a protivno Ustavu i zakonima diskriminišu i stavljaju u neravnopravan položaj sve druge sindikate u zdravstvu:
1. Član 12. PKU utvrđuje:
”Poslodavac je dužan da na početku svake kalendarske godine dostavi reprezentativnim sindikatima u ustanovi, koji pripadaju reprezentativnom sindikatu u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji, spisak zaposlenih i da na njihov zahtev dostavi obaveštenje o izvršenom prijemu novih zaposlenih u predhodnoj godini.Spisak iz stava 1. ovog člana mora da sadrži ime i prezime zaposlenog, organizacionu jedinicu, naziv posla i nivo obrazovanja zaposlenih koji su zasnovali radni odnos.”
Frapantno je da je ovaj član PKU direktno protivan članu 210. stav 1. Zakona o radu, koje utvrđuje:
”Poslodavac je dužan da sindikatu koji okuplja zaposlene kod poslodavca obezbedi
tehničko-prostorne uslove u skladu sa prostornim i finansijskim mogućnostima, kao i
da mu omogući pristup podacima i informacijama neophodnim za obavljanje
sindikalnih aktivnosti.”* (* – boldovala Radna grupa NSZ)
Dakle, Zakon o radu uređuje da se pristup podacima i informacijama neophodnim za
obavljanje sindikalnih aktivnosti mora obezbediti svakom sindikatu koji okuplja
zaposlene kod poslodavca. Odnosno, ne samo ”reprezentativnim sindikatima u ustanovi,
koji pripadaju reprezentativnom sindikatu u delatnosti zdravstvene zaštite
stanovništva u Republici Srbiji”. Pogledajte kolika je sebičnost ”tzv. reprezen-
tativnih sindikata”: podatke o prijemu novozaposlenih poslodavac bi trebalo da dostavi samo njima – da bi oni imali spiskove i ekskluzivno pravo da prvi vrbuju novoprimljene zaposlene – što je sigurno štetno za same zaposlene, jer mogu biti dovedeni u zabludu kome pristupaju. Takođe, sebičnost ”državnog” i ”nezavisnog” sindikata se vidi i u činjenici da – kada bi moralo da se pridržava člana 12. PKU – u zdravstvenim ustanovama u kojima ni ”državni” ni ”nezavisni” sindikat nisu reprezentativni, onda ispada da poslodavac ove informacije o novim zaposlenima ne bi morao da daje nikome! Neverovatna sebičnost i diskriminacija.
Srećom, Zakon o radu je viši pravni akt po hijerarhiji od Posebnog kolektivnog ugovora, pa u slučajevima kada PKU daje manja prava od Zakona o radu, primenjuju se odredbe Zakona o radu (član 9. Zakona o radu). Dakle, informacije i podaci neophodni
za obavljanje sindikalnih aktivnosti moraju se dostavljati svim sindikatima koji
okupljaju zaposlene kod poslodavca, uključujući i podatke o novim zaposlenima.
Osim toga, ”tzv. reprezentativni sindikati” i Ministarstvo zdravlja su potpuno zaboravili na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naime, i na osnovu ovog Zakona svaki sindikat organizovan u javnoj zdravstvenoj ustanovi ima pravo da traži i dobije informacije od javnog značaja, pa i podatke o novim zaposlenim u javnoj zdravstvenoj ustanovi.
2. Članom 45. PKU je utvrđeno:
„Poslodavac je dužan da vodi dnevnu evidenciju o prekovremenom radu zaposlenih. Poslodavac je dužan da, najmanje kvartalno, dostavlja reprezentativnom sindikatu u ustanovi, koji pripada reprezentativnom sindikatu u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji, izveštaj o prekovremenom i noćnom radu.“
I ovde imamo primedbu koja se odnosi na očiglednu sebičnost i malicioznost „državnog“ i ”nezavisnog” sindikata, o čemu je već bilo reči. Dakle, članovi 13., 209. i 210. Zakona o radu, kao i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja garantuju svim zaposlenima i svim sindikatima neposredan pristup informacijama od javnog značaja u javnim zdravstvenim ustanovama. Ovo svakako uključuje i podatke o prekovremenom i noćnom radu.
Što se tiče dužnosti poslodavca da vodi evidenciju o prekovremenom radu zaposlenih, ona je već utvrđena izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2017.godine, tako da se ovde radi samo o prepisivanju pravne norme.
3. Po pitanju izbora predstavnika zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu, članom 44. Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu je utvrđeno pravo zaposlenih kod poslodavca da izaberu jednog ili više predstavnika zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu. Ni u jednoj odredbi Zakona se ne prepoznaje reprezentativni sindikat i ničim nije uslovljen izbor predstavnika zaposlenih za BZR kao ekskluzivno pravo reprezentativnih sindikata. Šta više, članom 44. stav 4. Zakona o BZR je utvrđeno da postupak izbora i način rada predstavnika zaposlenih za BZR i Odbora za BZR se uređuje kolektivnim ugovorom ili sporazumom zaključenim između poslodavca i predstavnika zaposlenih. Dakle, po slovu i duhu ove zakonske odredbe način na koji će se izabrati predstavnik zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu, ili formirati Odbor za bezbednost i zdravlje na radu, ostavljeno je kolektivnom ugovoru kod poslodavca ili šta više sporazumu poslodavca i predstavnika zaposlenih.
Rešenje iz člana 71. stav 3. PKU utvrđuje:
„Predstavnika zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu imenuje reprezentativni sindikat, a ako ima više reprezentativnih sindikata, predstavnika imenuje sindikat sa većim brojem članova sindikalne organizacije, odnosno reprezentativni sindikati sporazumno.“
„Kolege iz samostalnog i nezavisnog sindikata“ da li ste pomislili šta je sa zaposlenima u zdravstvu ako u njihovoj zdravstvenoj ustanovi ne postoji, u datom momentu, nijedan sindikat kome je utvrđena reprezentativnost? Zašto bi se uskraćivalo pravo zaposlenima da izaberu svog predstavnika za bezbednost i zdravlje na radu? Sem toga, član 44. Zakona o BZR uređuje pravo zaposlenih kod poslodavca da izaberu predstavnika zaposlenih za BZR, a ne da bude imenovan od strane reprezentativnog sindikata, kao što ste vi uredili Posebnim kolektivnim ugovorom. Između izbora i imenovanja postoji velika suštinska i pravna razlika.
U tom smislu, rešenje iz čl. 71. st. 3. PKU utvrđuje manje pravo i nepovoljnije uslove rada od onih koji su utvrđeni Zakonom o BZR, pa treba iskoristiti sve povoljnosti koje su uređene Zakonom.
4. Čak je i pravo dece zaposlenih da dobiju prigodan poklon za Novu godinu – novčanu čestitku – ostavljena isključivo odluci direktora zdravstvene ustanove, ako u zdravstvenoj ustanovi nije formiran ili nije reprezentativan sindikat koji pripada „tzv. reprezentativnim sindikatima“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. „Državni“ i „nezavisni“ su mogli da pokažu barem ovde malo više razumevanja i pravičnosti. Naime, članom 104. stav 5. utvrđeno je da je poslodavac u obavezi da podeli deci zaposlenih do 15 godina starosti prigodan poklon za Novu godinu, odnosno novčanu čestitku u vrednosti do neoporezovan iznosa koji je predviđen zakonom. Koliko zaista iznosi vrednost novčane čestitke zavisiće od zdravstvene ustanove do zdravstvene ustanove, jer navedena pravna norma utvrđuje: „…u skladu sa odlukom direktora zdravstvene ustanove, a uz prethodno pribavljeno mišljenje reprezentativnog sindikata u ustanovi, koji pripada reprezentativnom sindikatu u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji.“
Šta ako u zdravstvenoj ustanovi ni „državni“ ni „nezavisni“ nisu reprezentativni, ili uopšte nisu osnovani? Dakle, tada – kako je to uređeno u PKU – direktor ustanove može sam, ne konsultujući nikoga, da odredi vrednost novčane čestitke. Pošto se u svakoj zdravstvenoj ustanovi posebno određuje vrednost novčane čestitke za decu, zašto nije ostavljeno pravo sindikatima organizovanim kod poslodavca da utiču na direktora, a samim tim i na vrednost novčane čestitke koja se daje mališanima? Ovako, praktično zloupotrebljavajući prava mališana, „državni“ i „nezavisni“ sindikat kao da šalju poruku: „ili ćete osnovati i učlanjivati se u naše sindikate, ili će vam vrednost poklon čestitke za decu biti – npr. – 300 dinara“. Zaista je prosto odvratno čime se služe „tzv. reprezentativni sindikati“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji.
Imajući u vidu da se ovde radi o deci zaposlenih, ovu nepravdu treba ispraviti kroz kolektivne ugovore kod poslodavaca , saglasno članu 8. stav 2. Zakona o radu.
5. U članu 121. stav 1. tč. 1. čak i pravo predstavnika reprezentativnog sindikata u ustanovi da prisustvuje sednicama upravnog odbora na kojima se razmatraju pitanja od značaja za materijalni i socijalni položaj zaposlenih uslovljeno je pripadnošću „tzv. reprezentativnim sindikatima u Republici Srbiji“. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa članom 209. i 210. Zakona o radu koji obavezuje poslodavca da svakom sindikatu omogući da bude obavešten o ekonomskim i radno – socijalnim pitanjima od značaja za položaj zaposlenih, odnosno da omogući pristup podacima i informacijama neophodnim za obavljanje sindikalnih aktivnosti. Osim toga, sednice upravnih odbora javnih zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji su javne, odnosno otvorene za javnost. Ako im može prisustvovati javnost, u skladu sa poslovnikom o radu upravnog odbora, kako se mogla roditi tako sumanuta ideja da sednicama upravnog odbora kod poslodavca može prisustvovati samo predstavnik reprezentativnog sindikata, ako pripada „državnom“ ili „nezavisnom“ sindikatu? Sednicama Narodne skupštine Republike Srbije, kao najvišem organu vlasti u našoj državi prisustvuju građani, a cela javnost je informisana direktnim TV prenosom. Kako je moguća takva misaona monstruoznost da se od strane „nezavisnog“ i „državnog“ sindikata onemogućava pravo sindikata koji predstavljaju zaposlene kod poslodavca da prisustvuju sednicama upravnog odbora kod poslodavca? Šta više, ovo pravo se uspostavlja kao monopol „tzv. reprezentativnih sindikata“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji.
Ovu nepravdu i diskriminaciju treba onemogućiti kroz kolektivni ugovor kod poslodavca.
6. Članom 121. stav 1. tč. 2. PKU uređena je dužnost poslodavca da razmotri mišljenja i predloge sindikata u zdravstvenoj ustanovi, pre donošenja odluka od značaja za materijalni, ekonomski i socijalni položaj zaposlenih, samo pod uslovom da sindikat koji iznosi mišljenje ili daje predlog je reprezentativni sindikat u ustanovi koji pripada „tzv. reprezentativnim sindikatima“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Ova odredba PKU je u potpunoj koliziji sa članom 13. Zakona o radu kojim uređuje pravo zaposlenih da preko svojih predstavnika (sindikata kojima pripadaju) budu konsultovani, informisani i izražavaju svoje stavove o bitnim pitanjima iz oblasti rada. Rešenjem iz člana 121. stav 1. tč. 2. PKU ovim su utvrđena manja prava od prava koja su utvrđena Zakonom o radu, pa treba primenjivati odredbe zakona na osnovu člana 9. stav 1. Zakona o radu. Takođe, kolektivnim ugovorima kod poslodavca ovu nepravičnost treba ispraviti.
7. Članom 122. stav 1. PKU utvrđena je obaveza poslodavca da o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su od bitnog značaja za ekonomsko i radno – socijalni položaj zaposlenih obaveštava samo reprezentativni sindikat u ustanovi koji pripada „tzv. reprezentativnim sindikatima“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Već smo ranije objasnili da u skladu sa članovima 13., 209. i 210. Zakona o radu svi zaposleni i svi sindikati koji okupljaju zaposlene kod poslodavca imaju pravo da budu informisani o bitnim pitanjima u oblasti rada, pitanjima koja su od značaja za ekonomski i radno – socijalni položaj zaposlenih, odnosno članova sindikata, kao i pristup podacima i informacijama koje su neophodne za obavljanje sindikalnih aktivnosti. Imajući u vidu da su informacije iz člana 122. stav 1. PKU od značaja za ekonomski i radno – socijalni položaj zaposlenih i obavljanje sindikalnih aktivnosti, saglasno odredbama Zakona o radu o njima moraju biti informisani svi zaposleni i svi sindikati organizovani kod poslodavca.
8. Članom 122. stav 2. utvrđuje se da je poslodavac dužan da samo reprezentativnom sindikatu u ustanovi koji pripada „tzv. reprezentativnim sindikatima“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji omogući: „…pristup svim poslovima kod poslodavca kada je to potrebno u cilju zaštite prava zaposlenih utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, uz poštovanje uslova i standarda utvrđenih zakonom.“.
Ovo je već atak na ustavno pravo na slobodu sindikalnog organizovanja i delovanja građana Republike Srbije. Naime, Ustav Republike Srbije garantuje građanima Republike Srbije pravo na sindikalno udruživanje i delovanje. Član 55. Ustava Republike Srbije:
„Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja…“
Takođe, ovo rešenje iz PKU je u potpunoj suprotnosti sa Zakonom o radu.
Član 6. Zakona o radu utvrđuje:
„Sindikatom u smislu ovog zakona smatra se samostalna, demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih interesa, u skladu sa zakonom.
Član 206. Zakona o radu utvrđuje:
„Zaposlenima se jamči sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja bez odobrenja, uz upis u registar.“.
Sada bi smo postavili pitanje dr Zoranu Saviću, predsedniku Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije i Zoranu Iliću, predsedniku Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ – zašto urušavate prava zaposlenih koja im garantuje Ustav i Zakon?
Zaista, kako da se sindikat kod poslodavca slobodno organizuje, kako da deluje, kako da zastupa, unapređuje i štiti profesionalna, radna, ekonomska i druga prava svojih članova, ako ste mu onemogućili pravo da predstavnici sindikata kod poslodavca imaju pristup svim poslovima kod poslodavca kada je to potrebno u cilju zaštite prava zaposlenih?
Svima drugima ste oduzeli pravo na pristup svim poslovima kod poslodavca, pa samim tim i pravo na sindikalno organizovanje i delovanje, ali ste zato to pravo monopolistički i ekskluzivno prigrabili za vaše sindikate, da bi ste samo vi mogli da se organizujete i delujete.
Ne samo da je prekršen Ustav i Zakon o radu Republike Srbije, nego ste prekršili i ratifikovanu Konvenciju broj 135. Međunarodne organizacije rada, koja u svom članu 2. stav 1. utvrđuje:
„Radničkim predstavnicima u preduzeću treba pružiti one olakšice koje mogu biti potrebne da bi im se omogućilo da izvršavaju svoje zadatke brzo i efikasno.“.
Kako da izvršavamo naše sindikalne zadatke brzo i efikasno kada po pravno nakaznim rešenjima iz Posebnog kolektivnog ugovora nam čak nije dozvoljeno ni da pristupimo radnim mestima kod poslodavca kod koga smo organizovani?
I opet se vidi neverovatan egoizam „tzv. reprezentativnih sindikata“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Naime, šta sa dešava sa zaposlenima u ustanovama u kojima nisu osnovani „državni“ i „nezavisni“ sindikat, ili u kojima ovi sindikati nemaju utvrđenu reprezentativnost? Te naše kolege, po tome kako je rešeno u PKU, izgleda da niko ne treba ni da predstavlja, ni da zastupa ili štiti.
U svakom slučaju, sva kršenja Ustava Republike Srbije i važećih zakonskih propisa u Posebnom kolektivnom ugovoru će biti podneta Ustavnom sudu RS na ocenu ustavnosti i zakonitosti i to će uraditi Novi sindikat zdravstva Srbije. Prilikom zaključivanja kolektivnih ugovora kod poslodavaca, treba kroz pregovore voditi računa da se ova kršenja domaćeg i međunarodnog prava koriguju, poštovanjem Ustava i Zakona o radu.
9. U članu 125. stav 1. utvrđeno je da je poslodavac dužan da reprezentativnom sindikatu obezbedi obavljanje administrativnih i tehničkih poslova, korišćenje telefona, telefaksa, računara, aparata za kopiranje i umnožavanje, zatim, korišćenje kancelarijskog prostora sa kancelarijskim nameštajem, korišćenje sale za sastanke, da omogući dostavljanje informacija, biltena, publikacija, letaka, kao i oglasni prostor.
Ovde ne piše reprezentativnim sindikatima u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji, već se ove odredbe odnose na reprezentativne sindikate kod poslodavca.
Međutim, nije nam jasno zašto se ove odredbe odnose na reprezentativne sindikate kod poslodavca, kada Zakon o radu uređuje da se navedeno mora obezbediti svim sindikatima koji okupljaju zaposlene kod poslodavca?
Naime, član 210. Zakona o radu utvrđuje obavezu poslodavca prema svakom sindikatu koji je organizovan kod poslodavca:
„Poslodavac je dužan da sindikatu koji okuplja zaposlene kod poslodavca obezbedi tehničko – prostorne uslove u skladu sa prostornim i finansijskim mogućnostima, kao i da mu omogući pristup podacima i informacijama neophodnim za obavljanje sindikalnih aktivnosti.
Tehničko – prostorni uslovi za obavljanje aktivnosti sindikata utvrđuju se kolektivnim ugovorom ili sporazumom poslodavca i sindikata“.
Dakle, sasvim je jasno da se prava iz člana 210. Zakona o radu odnose na sve sindikate koji okupljaju zaposlene kod poslodavca.
10. U članu 125. u stavu 5. još se snažnije ističe monopolistički i privilegovani položaj „tzv. reprezentativnih sindikata“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji:
„Poslodavac može da učestvuje u troškovima organizacije kulturnih manifestacija i rekreativno – sportskih takmičenja i susreta u organizaciji reprezentativnog sindikata u delatnosti zdravstvene zaštite u Republici Srbiji.“
Analizom ovakvog rešenja u PKU možemo još samo snažnije odrediti „državni“ i „nezavisni“ sindikat kao organizacije sa izuzetnim privilegijama i monopolom u odnosu na sve druge sindikate u zdravstvenoj delatnosti. Očigledno je da su oba „državna“, jer je Ministarstvo saglasno da im poslodavci plaćaju čak i troškove rekreativnih odmora (koliko je nama poznato oni letuju u Grčkoj) kao i sportske i kulturne manifestacije, jer je poznato da neki zaposleni u zdravstvenoj delatnosti stupaju u članstvo sindikata samo da bi koristili besplatne sindikalne odmore ili išli na sindikalne sportske igre. Zaista, Ministarstvo zdravlja je potpisivanjem ovakvog Posebnog kolektivnog ugovora učinilo sve što je u njegovoj moći da jedini sindikati u zdravstvu Srbije budu dva „dvorska“ izabranika.
11. Članom 127. Posebnog kolektivnog ugovora uređuje se da ovlašćeni predstavnik reprezentativnog sindikata u ustanovi, kao i izabrani, odnosno imenovani predstavnik reprezentativnog sindikata na nivou Republike, u višim organima i telima imaju pravo na određen broj slobodnih plaćenih sati radi obavljanja sindikalnih funkcija.
Gotovo istovetno rešenje iz do sada važećeg Posebnog kolektivnog ugovora („Sl.glasnik RS“, br.01/2015) je izazvalo ogromnu pometnju, i uskratilo predstavnicima sindikata koji nisu reprezentativni pravo na slobodne plaćene časove za sindikalni rad.
Naime, u ogromnoj većini zdravstvenih ustanova postupa se protivno članu 211. stavovima 1. i 3. Zakona o radu, kojima je nedvosmisleno utvrđeno da se pravo da se kolektivnim ugovorom ili sporazumom utvrdi plaćeno odsustvo predstavniku sindikata odnosi na sve sindikate kod poslodavca, a ne samo na predstavnike reprezentativnih sindikata.
Šta više, stavom 3. Člana 211. Zakona o radu predviđena je i situacija da ako kolektivni ugovor kod poslodavca nije zaključen (što je u našoj zemlji bio masovan slučaj, jer ministar zdravlja nije potpisivao ni kolektivne ugovore kod poslodavca koji su zaključeni između samog poslodavca i reprezentativnih sindikata kod poslodavca), postoji pravo predsednika podružnice i člana organa svih sindikata na slobodne plaćene časove za sindikalni rad.
Snažno napominjemo da pravne službe u zdravstvenim ustanovama ove odredbe PKU nisu ni ranije, a verovatno neće ni sada tumačiti na ispravan način, već su sindikatima koji nisu reprezentativni uskraćivale pravo na slobodne plaćene časove za sindikalni rad.
Ovo je za posledicu imalo da je opet teško povređeno pravo sindikata koji nisu reprezentativni da se sindikalno organizuju i deluju, da predstavljaju, zastupaju i štite prava svog članstva, čime su povređena osnovna ljudska prava utemeljena na Ustavu, zakonskim propisima i ratifikovanim međunarodnim konvencijama.
I ovo je jedno ustavno – pravno pitanje, za koje će Novi sindikat zdravstva Srbije inicirati postupak ocene ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom RS.
Napominjemo da se ova nepravičnost može ispraviti u zdravstvenim ustanovama valjanim pregovaranjem za zaključivanje kolektivnih ugovora kod poslodavca.
12. U članu 128. PKU predviđena je i novčana nagrada za predsednike i funkcionere „dvorskih“ sindikata. Tako je predviđeno da je poslodavac dužan da ovlašćenom predstavniku reprezentativnog sindikata u ustanovi, koji pripada reprezentativnom sindikatu u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji, učesniku u pregovaranju za zaključivanje PKU, isplaćuje uvećanu mesečnu platu u visini tri osnovice za obračun i isplatu plata i to: predsedniku, odnosno povereniku reprezentativnog sindikata u zdravstvenoj ustanovi i predsedniku odnosno povereniku okružnog, regionalnog, gradskog, pokrajinskog i republičkog organa „tzv. reprezentativnih sindikata“ u Republici Srbiji.
13. Suprotno odredbama članova 13., 209. i 210. Zakona o radu, članom 130. PKU je utvrđeno da je poslodavac dužan da najmanje jednom u tri meseca sazove zajednički sastanak samo predstavnika reprezentativnih sindikata, gde bi se razmatrao materijalni i socijalni položaj zaposlenih, kao i primena kolektivnih ugovora.
Ovu protivpravnu odredbu treba korigovati kroz zaključivanje novog kolektivnog ugovora kod poslodavca.
14. U članu 131. PKU opet je izražena diskriminacija svih sindikata osim onih koji pripadaju „tzv. reprezentativnim sindikatima“ u Republici Srbiji.
Ovo predstavlja poseban problem jer se radi o osetljivom pitanju zaštite sindikalnih predstavnika. Naime, imajući u vidu da sindikalni predstavnici javno nastupaju u sindikalnim aktivnostima, zastupaju prava zaposlenih i štite prava svog članstva od protivpravnog postupanja ili delovanja poslodavca i osnivača, samim tim predstavnici sindikata (pravih sindikata!) mogu doći – po prirodi stvari – u sukob sa predstavnicima uprave, poslodavcem i predstavnicima osnivača. Zato se svuda u svetu sindikalnim predstavnicima pruža posebna zaštita od akata odmazde i drugih negativnih delovanja poslodavca. Čak je i doneta posebna Konvencija broj 135 Međunarodne organizacije rada koja se bavi zaštitom sindikalnih predstavnika. Zato je i zakon o radu u svojim članovima 13. i 188. Ustanovio zaštitu sindikalnih predstavnika.
Međutim, član 131. PKU ne pruža podjednaku zaštitu predstavnicima svih sindikata i predstavnicima sindikata koji pripadaju „tzv. reprezentativnim sindikatima“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji.
Predstavnicima „dvorskih“ sindikata, kojima neka zaštita i nije potrebna jer će uvek sprovoditi volju poslodavca, data je puna sindikalna zaštita članom 131. stav 2. PKU. To je upravo onaj nivo zaštite koji su nekada imali svi sindikalni predstavnici, bez obzira na reprezentativnost sindikata, a ta zaštita je bila uređena ranijim članom 132. Posebnog kolektivnog ugovora kome je istekao rok važenja i nije više nas snazi („Sl.glasnik RS“, br.01/2015). Međutim, takav nivo zaštite je sada, kao oblik povlašćenog položaja, dodeljen samo predstavnicima „tzv. reprezentativnih sindikatima“ u delatnosti zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji.
S druge strane, predstavnicima svih ostalih sindikata članom 131. stav 1. PKU dat je samo osnovni nivo zaštite od protivpravnog delovanja i agresivnih ataka poslodavca, koji je već definisan članom 188. Zakona o radu.
Ovim su predstavnici Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije i Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ postali zaštićeni „beli slonovi“, a njihovi predsednici „Bude od porcelana“, stavljajući sebe u visoko monopolistički položaj a diskriminirajući sve ostale sindikalne predstavnike u zdravstvu Srbije. Da žalosna ironija bude još veća njima ova zaštita uopšte nije ni potrebna, jer su miljenici Ministarstva i direktora zdravstvenih ustanova.
Tužno je da adekvatna zaštita odredbama Posebnog kolektivnog ugovora nije pružena predstavnicima sindikata koji su na liniji borbe za zaštitu i unapređenje prava zaposlenih i kojima je objektivno potrebna zaštita od neprijateljskih postupaka poslodavaca i osnivača.
Ovo je notorni primer diskriminacije, zastrašivanja i stavljanja u neravnopravni položaj koji svoj epilog mora dobiti pred Ustavnim sudom Republike Srbije.
Ove odredbe služe na sramotu Sindikatu zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije i Granskom sindikatu zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“, njihovim predsednicima i Ministarstvu zdravlja koji su potpisali ove potpuno neprihvatljive odredbe Posebnog kolektivnog ugovora.
Snažno ističemo da, polazeći od člana 8. Zakona o radu, prilikom pregovora za zaključivanje kolektivnih ugovora kod poslodavaca ova zastrašujuća nasilja nad pravnim sistemom treba ispraviti.
15. Članom 132. PKU utvrđeno je da je poslodavac dužan da obaveštava reprezentativni sindikat o svim pitanjima koja su od značaja za socijalno – ekonomski položaj i prava zaposlenih. Da je ovakvo rešenje protivno pravu, već smo apsolvirali.
16. U članu 133. Posebnog kolektivnog ugovora uređeno je, potpuno protivpravno, da ako zaposleni želi obaveštenja i informacije koje se tiču njegovih prava, obaveza i odgovornosti iz radnog odnosa, zahtev da mu se dotave ove informacije treba da dostavi reprezentativnom sindikatu, a ne sindikatu čiji je član! Ovo je notorno i nasilničko kršenje prava koje zaposlenom garantuje član 13. Zakona o radu. Zaposleni ima pravo da lično bude informisan o svim bitnim pitanjima koja se tiču njegovog radnog odnosa.
Polazeći od činjenice da je većina osnovnih/sindikalnih organizacija Novig sindikata zdravstva Srbije reprezentativne kod poslodavca (i kvalitativno i kvantitativno) naglašavamo potrebu da prilikom pregovaranja za zaključivanje kolektivnog ugovora kod poslodavca posebno obratite pažnju na upućujuće odredbe koje se nalaze u PKU. Opšte pravilo je da zakon ili kolektivni ugovor zaključen na višem nivou ne predstavlja ograničenje za utvrđivanje prava u širem obimu kolektivnim ugovorom kod poslodavca, to je svima jasno. Međutim sam PKU je u svojim pojedinim članovima naglasio da se pojedina prava, obaveze i odgovornosti uređuju opštim aktom ili kolektivnim ugovorom kod poslodavca i zato na njih treba obratiti posebnu pažnju. Te upućujuće odredbe se nalaze u sledećim članovima PKU:
– član 18. stav 2;
– član 21. stav 2;
– član 22. stav 2. tačka 1.;
– član 53. stav 1. i 2.;
– član 57.;
– član 71. stav 2.;
– član 78. stav 1.;
– član 81. stav 2.;
– član 83. stav 1. tačka 13.;
– član 84.;
– član 89. stav 2.;
– član 93. stav 3.;
– član 98.;
– član 101. stav 1. tačka 1.;
– član 104. stav 1. tačka 3.;
– član 106. stav 4. tačka 4.;
– član 107.;
– član 116. stav 1. tačka 5.;
– član 127. stav 4.;
– član 134. stav 2.;
– član 138. stav 1.
Poštovane sindikalne koleginice i kolege, prilikom pregovara za zaključivanje kolektivnih ugovora kod poslodavca u vašim ustanovama, molimo vas da uložite potreban napor da bi se u kolektivnom ugovoru kod poslodavca ostvarila još veća prava i povoljniji uslovi za zaposlene, kao i da bi se uredila prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih tamo gde PKU upućuje da se ova pravna pitanja imaju urediti kolektivnim ugovorom kod poslodavca.
Takođe, apelujemo na vas da pomno proučite ovo komparativno razmatranje, te da istrajete u nastojanjima da se određena prava zaposlenih i sindikata koji okupljaju zaposlene kod poslodavca unaprede i poboljšaju kroz kolektivne ugovore kod poslodavca. Moraju se obezbediti i sačuvati i prava zaposlenih i njihovih sindikata koje im garantuje Ustav, Zakon o radu i ratifikovane međunarodne konvencije i drugi pozitivni propisi. U našem razmatranju smo već ukazali na odredbe PKU koje povređuju određena prava zaposlenih i njihovih sindikata. U tom smislu, kroz kolektivne ugovore kod poslodavca treba neizostavno zaštititi pravo zaposlenih da direktno i neposredno budu informisani, konsultovani i da imaju pravo da izraze svoje stavove i mišljenja o bitnim pitanjima iz oblasti rada. Takođe, treba obezbediti visoko pravo zaposlenih da se slobodno sindikalno organizuju i deluju preko svojih sindikata, a ne da im se nameće monopol ”dvorskih sindikata”. Takođe, pravo sindikalnih predstavnika, odnosno predstavnika zaposlenih da budu zaštićeni od štetnih i neprijateljskih ataka poslodavca mora biti obezbeđeno, kao i pravo na slobodno sindikalno delovanje, pristup svim poslovima kod poslodavca radi obavljanja sindikalnih dužnosti, slobodne plaćene časove za sindikalni rad, pravo na informisanje i pristup podacima od značaja za socijalni, ekonomski i profesionalni položaj zaposlenih, pravo da prisustvuju sednicama upravnog odbora kod poslodavca, obavezu poslodavca da razmotri zahteve i inicijative svakog sindikata, pravo sindikata da predstavljaju i zastupaju svoje članstvo i štite njegove interese, kao i pravo na prostorne, tehničke i administrativne uslove za obavljanje sindikalnih aktivnosti. Ova prava su visoko garantovana i mi od njih ne možemo odstupiti.
Dakle, da sumiramo. Prava zaposlenih iz ranijeg Posebnog kolektivnog ugovora su sačuvana, osim prava na slobodno i neometano sindikalno udruživanje, organizovanje i delovanje.
Da, tačno je da su Posebnim kolektivnim ugovorom ustanovljena neka nova prava zaposlenih, od kojih su neka i značajna.
Da, tačno je da su neka od postojećih prava zaposlenih uvećana.
Da, tačno je da je Poseban kolektivni ugovor između „tzv. reprezentativnih sindikata“ i Ministarstva zdravlja zaključen na rok važenja od samo godinu dana, što je veoma čudno rešenje (maliciozno?), jer Zakon o radu dozvoljava da se kolektivni ugovori zaključuju na period od tri godine.
Da, tačno je da su mnoga prava iz Posebnog kolektivnog ugovora samo prepisana već postojeća prava regulisana Zakonom o radu i drugim zakonskim propisima.
Da, tačno je da su Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije i Granski sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ zaštićeni kao „svete krave“, da predstavljaju posebnu „kastu“ u sindikalnom pokretu Srbije (ako su oni uopšte sindikati?), te da su ih Ministarstvo zdravlja i poslodavci oberučke prihvatili i sa pažnjom ih gaje.
Da, tačno je da su svi drugi sindikati u zdravstvu Republike Srbije užasno diskriminisani, poniženi, stavljeni u neravnopravan položaj, te da im je praktično onemogućeno pravo na sindikalno organizovanje i delovanje. Mi svi ostali treba da, u sindikalnom smislu, „izumremo“, treba da nas nema da bi ostalo mesta samo za „bele slonove“ i „svete krave“.
Da, tačno je da u zdravstevnim ustanovama u kojima nije organizovan „državni“ ili „nezavisni“ sindikat, ili im nije utvrđena reprezentativnost, praktično ne treba niko da brani interese zaposlenih. Ali i tamo gde su ”državni” ili ”nezavisni” osnovani, teško da će braniti bilo čije interese osim lično svojih, funkcionerskih interesa.
