ПРОБЛЕМИ У ЗДРАВСТВЕНИМ УСТАНОВАМА У ВЕЗИ , ПЛАНИРАЊА, УГОВАРАЊА И ФИНАНСИРАЊА ДЕЛАТНОСТИ ЗДРАВСТВЕНИХ УСТАНОВА КАО И ОСТВАРИВАЊА ЊИХОВЕ КАДРОВСКЕ ПОЛИТИКЕ
У здравственим установама се све више усложњавају проблеми који произилазе из наметнуте неадекватне здравствене политике од стране Министарства здравља из времена министровања Томице Милосављевића која је у здравственим установама створила запослене првог и другог, па чак и трећег реда.
Најпре је та политика путем наметнутих законских решења претворила Републички фонд здравственог осигурања, уместо организације која спроводи здравствено осигурање и брине о остваривању права осигураника, у институцију колективног послодавца здравственог система Србије. Намера је у томе била очигледна да се, преко ове институције, здравствена служба и запослени у њој држе под максималном контролом, уз насилно сакаћење и опструкцију развоја, пре свега служби примарног нивоа и служби заштите јавног здравља, односно примарне превенције.
Најпре је од стране РФЗО наметнут систем норматива кадрова преко одговарајућих подзаконских аката којима је требало да се дисциплинују захтеви корисника, али и радника за потребама примене развојног концепта у здравственој служби уместо мера свакојаке рестрикције и неселективне рационализације. У том смислу су ови нормативи кадрова проглашени за врхунско „Свето писмо“, који су посебно рестриктивни према примарном нивоу здравствене службе. Уколико би се они доследно применили, велики део становништва, а нарочито периферије и специфичних, недовољно развијених, приграничних и миграционих подручја би остао и без минимума неопходне, доступне и приступачне здравствене заштите. У том смислу, ови нормативи су почели да се примењују за рестрикције занављања кадрова који су природним одливом одлазили из радног односа, чиме су у многим здравственим установама створени проблеми у нормалном функционисању и обављању делатности.
За потребе функционисања оваквог система створена је од стране РФЗО институција тзв. уговореног радника чији спискови су сачињени и здравственим установама наметнуто финансирање октроисаног броја радника, без могућности да планирање кадра од стране здравствених установа прати потребу њиховог одговарајућег развојног приступа. Сагласно наведеном, здравственим установама је октроисан и систем уговарања у коме је све једнострано наметнуто и у делу материјалних и других трошкова по систему: „узми или остави“! Наиме, РФЗО се више није занимао за обим и квалитет пружене здравствене заштите осигураника, већ за финансирање путем унапред октроисаних предрачуна. Тиме су тзв. уговорени радници постали грађани првог реда, а неуговорени радници који су се по разним основама затекли у здравственим установама, су постали грађани другог реда за које здравствене установе треба да обезбеде средства из сопствених прихода, који су често недовољни за ове намене.
Затим је уследила велика рестрикција права из обавезног здравственог осигурања у области стоматолошке здравствене заштите. Овом рестрикцијом активни осигураници и запослени који највише и обезбеђују средства за здравствено осигурање су остали без икаквих права на стоматолошку здравствену заштиту (осим ургентне стоматологије). Ово је резултирало новим ударом на запослене у стоматолошкој делатности на примарном нивоу. У крајњој инстанци је то дефинисано путем списка уговорених стоматолога и оних који нису уговорени. Неуговорени су остали или без плата или са незаконито уведеним минималним зарадама, а свакако без јубиларних награда.
Све ове незаконитости ће се решавати пред надлежним судовима, а собзиром на очигледна кршења права и посредне дискриминације, може да се очекују пресуде које ће знатно оптеретити пословање здравствених установа и онда угрозити и тзв. уговорене раднике.
Кадровским плановима здравствених установа је овај систем употпуњен и додатно стимулисане даље рестрикције у раду и развоју здравствених установа, чиме се оне доводе у све лошији материјални статус који се одражава на материјални социјални положај њихових запослених.
Посебан атак се у континуитету врши на делатност медицине рада за коју се по сваку цену настоји да се редуцира и уклони са примарног нивоа под изговором да не спада у обавезно здравствено осигурање иако је Закон о безбедности и здрављу нараду итекако предвидео њен ангажман, али не и механизме којима ће се они остваривати.
Заводи за јавно здравље су посебна прича, јер се кренуло у некакву њихову реформу после које они имају само неуговорене раднике. Највећим делом се њихови радници финансирају из некаквих пројеката Министарства здравља за које су средства распоређена по заводима на основу чудних критеријума чија је карактеристика да тих критеријума нема. Основни критеријум је наводно број становника, без обзира на формиране кадровске и друге ресурсе, односно степен развоја, тако да се догађа да поједини заводи као нпр. Врање са око 4 до 5 месеци заостатка сервисира плате запослених, а други (као ЗЗЈЗ Пожаревац) има не само за редовне плате, већ и за стимулативне накнаде (покрива два округа са дуплим бројем становника). У целом том колоплету, Институт „Батут“ за себе задржава један већи износ средстава којима покрива своје плате и који му по објективним критеријумима не припадају. С друге стране, ова средства из министарства здравља се већ дужи период не повећавају и не прате објективни раст трошкова, односно инфлаторних кретања.
Средства из РФЗО за ЗЗЈЗ-е су такође у паушалном износу са висином која не прати пораст трошкова и која доводе ЗЗЈЗ-е у још већу дубиозу. Средства РФЗО за послове заштите јавног здравља су опредељена преко максимално могућег редуцирања свих послова и који су из домена превентиве. Тако су потпуно искључени послови из области хигијене који су усмерени на надзор и превенцију заразних болести у јавним објектима, којима треба да се спречи појава ових болести и које чак Закон о здравственом осигурању предвиђа, а без остатка и без икаквог питања се плаћа лечење од тих истих болести у амбулантним и стационарним условима.
Поред наведеног, ЗЗЈЗ-овима су разним променама закона ускраћене могућности за приходе изван средстава буџета и обавезног здравственог осигурања или су бачени на неравноправну тржишну утакмицу. Карактеристичан је по томе Закон о безбедности хране који је де факто укинуо надлежност Министарства здравља и санитарне инспекције у контроли хране, као и ЗЗЈЗ као јавних институција које су организовано пратиле здравствену исправност животних намирница и њихову повезаност са болестима у вези са храном. Министарство здравља се због свега тога није претргло и бежи од сопствене одговорности за здравље народа од неисправне хране и олако то препушта Министарству пољопривреде да само себе контролише. Министарство здравља, у том смислу, није ништа учинило да ЗЗЈЗ оспособи у погледу ресурса за јавну зудравствену контролу хране, која све више поприма облике тржишне утакмице са свим негативностима и мањкавостима. ЗЗЈЗ су на тај начин остали без прихода који су имали у организованом мониторингу хране из производње и промета иако Закон о здравственој заштити то итекако предвиђа, а и процес европских интеграција то захтева.
Слична је ситуација и код послова дезинфекције, дезинсекције и дератизације који се раде на тржишним принципима, без стручног планирања, организације, надзора и контроле који треба да буде под ингеренцијом ЗЗЈЗ, као резултат мањкавости Закона о заштити становништва од заразних болести.
Резултат ових процеса у ЗЗЈЗ је све тежи материјални социјални полжај запослених са вишемесечним кашњењем зарада и неисплаћивањем јубиларних награда.
Предлаже се ради превазилажења оваквог стања следеће:
1. Унифицирати систем финансирања за све здравствене установе са нивоа РФЗО и буџета Министарства здравља, тако да сви радници који обављају делатност у здравственим установама добију статус уговорених радника.
2. Преиспитати постојеће нормативе кадрова, нарочито на примарном нивоу и примерити их потребама одговарајућих територија према развојном, а не рестриктивном концепту.
3. Пошто су у стационарним условима постојећи нормативи прилично адекватни неопходно је планско попуњавање ових кадровских ресурса и њихово уговарање.
4. Преиспитати права осигураника у стоматолошкој заштити и примерити кадровске ресурсе према развојном, а не рестриктивном концепту, чиме треба престане и дискриминација неуговорених радника у стоматологији.
5. Донети јасне и адекватне нормативе за немедицинске раднике који ће бити детаљно структурисани према потребним профилима и примерени захтевима различитих законских прописа (рачуноводство, планирање, анализа, одбрана и цивилна заштита, јавне набавке, управљање људским ресурсима и опремом, заштита на раду итд.), односно за техничко одржавање просторија и опреме.
6. Омогућити равноправан третман здравствених установа и децентрализацију у процесу планирања, финансирања и уговарања са РФЗО.
7. Код ЗЗЈЗ преиспитати постојећи начим финансирања и изједначити га са осталим здравственим установама преко уговарања потребних кадрова на терет РФЗО, односно буџета Министарства здравља.
8. Такође, постојећу расподелу средстава из буџета Министарства треба преиспитати и другачије распоредити, уважавајући и постојећу развијеност ресурса и здравствених потреба гравитирајућег становништва.
9. Хитно се заложити за промену Закона о безбедности хране и враћање у надлежност Министарства здравља ових послова, а преко њега и активирање улоге ЗЗЈЗ на мониторингу здравствене исправности хране и организацији послова надзора над спречавањем и сузбијањем болести од неисправне хране и њихових епидемија.
10. Код дезинфекције, дезинскеције и дератизације променом закона иницирати дефинисање прецизне улоге ЗЗЈЗ у пословима планирања, извођења, контроле, надзора и евалуације ових мера као јавних послова.
11. РФЗО треба да предвиди и мере хигијене и хумане екологије као превенције појаве болести, јер сва осигуравајућа друштва у другим областима осигурања итекако улажу у превентиву због могућих штета.
12. Министарство здравља треба да у погледу ресурса приоритетно оспособи ЗЗЈЗ за вршење јавне здравствене контроле и тиме спречи одумирање ових установа јавног здравља.
Др Јовица Стојановић
