ПОМАЖЕ ЛИ ЋУТАЊЕ, СТРАХ, ПОНИЖЕЊЕ ?

Здравствене установе у Србији, лета господњег 2014.

Запослени брзо корачају низ ходнике, панично се окрећући и скривајући погледе пуне страха.
Из сала, амбуланти, соба за интервенције, сестринских и лекарских соба, хитних пријема и интензивних нега, болесничких соба, чује се урлик, завијање, грохот и претње ”нововремених” начелника и начелница, шефова одељења, главних сестара… Врли нови свет! Новопостављени руководиоци, зајапурени и раскречени, натакарени на превисоке штикле или троспратне ђонове, модроцрвени у лицу од силе и обести, урлају на лекаре, сестре, сараднике, спремаче, понижене и потлачене, показујући сву недодирљивост свога превасходства.

Доказујући да за њих закон у Србији не важи, да су они закон, држава, суд, партија…
У време ” штедње и рационализације”, у току зацењене кампање у здравственим установама да се мора све тендерисати и правилно трошити, а путеви свега знати, у невремену када поштеним и недужним професионалцима смањују мизерију од плата, они примају у радни однос непотребне кадрове, партијске рестлове, шаколомце и кривошије, људе са кљовама и тешким ногама. Називају их ”менаџерима, надзорницима квалитета, специјалним саветницима, посебним тимовима, надзорним оперативцима…”
Казнена експедиција у здравственим установама.

Професионалци, познаваоци свога посла, честити здравствени радници, сарадници, немедицинско особље, клецавим кораком, на пихтијастим ногама које их једва држе, са душом у носу, а достојанством у вилицама које подрхтавају, улазе у дворишта здравствених установа као да пролазе кроз капије гулага.
Не иду људи да одраде свој посао, већ да одробијају свој пакао.
”Ако нећеш да радиш, узми књижицу – има на бироју кол’ко ‘очеш ‘!”, треште ”специјални саветници”, тако зорно нас упознајући са европским нормама професионалне етике, поштовања права запослених и пословних кодекса.

Чувени професори, доценти, субспецијалисти, омиљени лекари пацијентима и поштовани учитељи нових генерација, праве ласциндо дубоке наклоне и криве шије до земље пред ”новоруководиоцима, менаџерима и специјалним саветницима”, несрвршеним средњошколцима, најлошијим студентима и партијским трансвеститима са радним стажом од 20 различитих партијских књижица.
Сестре. лекари здравствени техничари, правници, спремачи, техничко особље, ужаснуто громогласно ћуте, покривају уста да не излети нека реч случајно, пусте покоју сузу од понижења и немоћи и нагутају регуларну дозу анксиолитика и антидепресива…

Драги, поштовани запослени у здравству… Поред казнене експедиције струку ће нам потпуно уништити, а јавне здравствене установе погасити и преселити у неврат, она мањина битанги у нашим редовима, са којима – на жаласт – нисмо могли или нисмо имали снаге да раскрстимо. Отимачи, ”бели мародери”, бандити који од родитеља траже хиљаду евра за операцију тумора једногодишњој беби, лекари-скретничари – који од очаја избезумљене пацијенте терају из здравствених установа прева милим приватним клиникама на којима млате хонораре, ”колегинице” сестре које пацијенти сатима не могу да дозову, па морају да бацају флаше са инфузијама у ходник да би их неко барем погледао, здравствени техничари који своје фрустрације нису смели да истресу било где другде, већ урличу на пацијенте…
Ова ОГРОМНА МАЊИНА нечасних здравствених радника заузима огромну већину медијског простора посвећеног здравству, па се стиче утисак да су готово сви запослени у здравству Србије гомила бандита и човекомрзаца…

А, није тако, знамо да је већина запослених у здравству честита и трпељива.
Али, шта то вреди, створен је медијско-социопсихолошко-друштвени одијум у коме просечан грађанин каже: ”ТО ШТО ИМ СЕ ДЕШАВА… ЗАСЛУЖИЛИ СУ ЈОШ ГОРЕ !”.
Сувише дуго се јавни здравствени систем у Србији организовано уништава. Као и све остале националне институције и друштвене вредности. Лично смо сведоци барем четврт века уништавања и истребљења свих важнијих друштвених институција и вредности… Сувише дуго…
И… И шта нам је радити?

Хоћемо ли, као до сада да ћутимо, трпимо и дозвољавамо да се према нама понашају као према штетним инсектима, државном трошку и дефициту, непотребном терету.
Двадесет пет година, колегинице и колеге? Хоћемо ли да ћутимо и трпимо до гроба ? Онда ће бити свеједно.

Хоће ли сутра бити боље, уз ”допринос” нашег понижења и мазохизма?
Да ли вам је сада боље што сте престрашени, понижени и ућуткани?
Пробудите се из наркотичког сна виртуелног света и хипнотичких оријенталних серија и ”звезданих стаза” телевизија које се користе за социјалну наркозу!
Подигнуту главу сабља тешко сече, јер јој није савила шију !
Храбрима, онима који јуришају на небо и Бог пружа руке, научите нешто из историје, побогу!
Нови синдикат здравства Србије и Нови синдикат Србије раде на јасној и непоколебљивој идеји једног новог зједништва, заједничке борбе и наступа оне већине поштених и честитих, а сада ниподаштаваних и мучених.

Ваш глас, ваша снага, ваша колегијална подршка и пружена рука нам треба да направимо акционо удружење свих жртава транзиције и неолибаралне окупације, да изборимо правду за професију, за пацијенте, за све који ваљају, за нас који смо на страни добра…

ПРАВДА ЗА ПРОФЕСИЈУ, ЗА ЧЕСТИТЕ, ЗА ВЕЧИТУ НОЋНУ СМЕНУ !
ПРАВДА ЗА ВАС КОЈИ ОДРАЂУЈЕТЕ ПОСАО ЗА КОЛЕГИНИЦУ ИЛИ КОЛЕГУ КОЈЕ НИСУ ”СИСТЕМАТИЗОВАЛИ”, ПА ИМ НИСУ ПРОДУЖИЛИ УГОВОР !
ДИГНИ И ГЛАС И РУКУ – ДА ТЕ ЧУЈУ !
У НОВИ СИНДИКАТ, У НОВО ЗАЈЕДНИШТВО, КА НОВОЈ НАДИ !
СВЕ КОЛЕГЕ ЗАЈЕДНО !

Уколико вам се свидео чланак поделите са пријатељима

Živorad Mrkić

Živorad Mrkić

Председник Новог синдиката здравства Србије

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *