Писмо Министру

ПИСМО УПУЋЕНО МИНИСТРУ РАСИМУ ЉАЈИЋУ ПОВОДОМ ИНИЦИЈАТИВЕ ДА СЕ ПОБОЉША ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ДОПУНИ ЗАКОНА О РАДУ

Поштовани господине Министре,
У Народној скупштини Републике Србије тренутно је у процедури усвајање Закона о допуни Закона о раду (у даљем тексту: допуне Закона о раду). Допуне се односе на чл. 116. Закона о раду, који сада гласи:

”Запослени има право на накнаду зараде најмање у висини 60% просечне зараде у претходна три месеца, с тим да не може бити мања од минималне зараде утврђене у складу са овим законом, за време прекида рада до којег је дошло без кривице запосленог, најдуже до 45 радних дана у календарској години.”

Дакле, овде имамо ситуацију да до прекида рада долази без кривице запосленог, већ се рад прекида из разлога који се тичу послодавца, било да се ради о одређеним објективним или субјективним околностима. На пример, послодавац није у стању да обезбеди репроматеријал или енергенте за наставак производње, или је дошло до озбиљније хаварије производног погона, постоје превелике залихе непродате робе у магацину готових производа, послодавцу је привремено забрањен рад одлуком надлежног државног органа… У свим овим ситуацијама, запослени су имали право да користе најдуже 45 плаћених радних дана (плаћено одсуство) у току календарске године (одједанпут или са прекидима).

Ова одредба Закона о раду је гарантовала извесну заштиту запосленима у случајевима када до прекида рада дође без њихове кривице, али је – такође – била и више пута критикована од стране синдикалног покрета. Наиме, шта ако прекид рада (одједанпут или из више пута) у току календарске године траје дуже од 45 радних дана? У таквим случајевима послодавац није дужан да исплати запосленима никакву накнаду зараде за период који прелази наведених 45 радних дана. Запослени и његова породица, у тој ситуацији, остају без прихода. Такође, остаје неразјашњен радно-правни статус запосленог по истеку наведених 45 радних дана. Да ли је запослени и даље у радном односу, имајући у виду да му послодавац не плаћа више никакве принадлежности ? Синдикати су изражавали сумњу да овако недоређене законске одредбе представљају могућност да послодавци ”заобиђу” доношење социјалног програма, већ да на начин који њима далеко више одговара отпусте одређен број запослених.

Допуне Закона о раду које су у скупштинској процедури представљају, ако се исправно примене, побољшање. Ако допуне буду усвојене, чл. 116. Закона о раду ће гласити (подвучене предложене допуне текста):

”Запослени има право на накнаду зараде најмање у висини 60% просечне зараде у предходна три месеца, с тим да не може бити мања од минималне зараде утврђене у складу са овим законом, за време прекида рада, односно смањења обима рада до којег је дошло без кривице запосленог, најдуже 45 радних дана у календарској години.

Изузетно, у случају прекида рада, односно смањења обима рада које захтева дуже одсуство, послодавац може, уз предходну сагласност министра, упутити запосленог на одсуство дуже од 45 радних дана, уз накнаду зараде из става 1. овог члана.”

Побољшање се види у ставу 1. допуњеног чл. 116., где се поред случаја где постоји прекид рада, новчана накнада (плаћено одсуство) уводи и у случајевима смањења обима рада.

Међутим, у новом ставу 2. допуњеног чл. 116. постоји очигледна слабост решења: ”послодавац може, уз предходну сагласност министра, упутити запосленог на одсуство…”. Дакле, стране које одлучују о судбини запослених су послодавац (он ”може”, ако му се хоће – наравно), уз предходну сагласност министра задуженог за послове рада, да упути запосленог на плаћено одсуство. Где је овде трипартизам, који је основни принцип радно-социјалних односа у цивилизованим земљама ? Зар не би били примерено да се питају и запослени, односно синдикати који их представљајућ Развој социјалног дијалога треба да прихвате све стране као заједнички задатак. Кад се, уз то, констатује да новопредложени став 2. почиње речју ”изузетно”, онда допуне Закона о раду знатно губе на тежини и степену обухвата.

Господине Министре, Нови синдикат здравства Србије Вам се обраћа са предлогом да се допуне чл. 116. Закона о раду унапреде следећим решењем новопредложеног ст. 2. чл. 116. Закона о раду:

”У случају прекида рада, или смањења обима посла које захтева дуже одсуство, послодавац може после обављених консултација са репрезентативним синдикатима, уз предходну сагласност министра, упутити запосленог на одсуство дуже од 45 радних дана, уз надокнаду зараде из става 1. овог члана.”

Сматрамо да био овакво законско решење, уз одговарајућу примену, представљало значајно унапређење у односу на досадашња решења из Закона о раду.

У Београду, 14.07.2008.год. Живорад Мркић
Председник Новог синдиката здравства Србије

Уколико вам се свидео чланак поделите са пријатељима