Ко су људи који руше сваки покушај организовања штрајка у здравству?
Многи запослени у здравству Србије сматрају да су штрајкови у здравственој делатности бледуњави и неуспешни због природе посла у здравственој делатности, због чињенице да не можемо ”оставити” наше пацијенте на милост и немилост, због моралних обавеза под којима се налазимо као професионалци.
То нису стварни разлози за одсуство успешних штрајкова у здравству. Минимум процеса рада је ипак тако дефинисан да је могуће да један значајан број запослених штрајкује, а да свим пацијентима и корисницима здравствених услуга буде омогућено пружање неопходне здравствене заштите (принцип ”ниво рада субота-недеља”).
Сем тога, у односу на смену која активно ради, три или четири пута више здравствених радника се налази код куће, користећи слободно време између два радна дана. Они су огромна већина у односу на оне који тренутно раде. Шта њих спречава да дају допринос протесту, штрајку, перформансу својим присуством, ако им је заиста стало до социјалне борбе за своје интересе?
Сматрам да је суштински проблем што један број запослених у здравству, који на жалост заузимају кључне функције, не живи од плате и уопште их не занима да се штрајком или на неки други начин боре за повећање или очување својих легалних зарада.
Има нељуди у здравству који пљачкају пацијенте, умируће, оне у терминалној фази, оне којима је неопходна операција, интервенција, дијагностика да би остали живи, захтевајући мито за своје услуге. И сви то знамо, нема потребе да се претварамо да смо глуви и слепи… Овој групи злочинаца и мародера, који пљачкају немоћне и очајне, који отимају од будућих гробова, никако не одговара штрајк, јер онда неће моћи да окрваве руке својим проклетим црним ”хонорарима”. Замислите, он узео некоме хиљаду евра да га оперише, а ви тога дана хоћете да штрајкујете. Све ће учинити да вас спречи… И сви знамо да је тако, али се ћути.
Има нељуди у здравству који не живе од плате, нити се баве лекарским послом, не лече пацијенте, него су хронични испитивачи лекова, стални експоненти фармацеутских мегакомпанија, који пацијенте не сматају за људска бића, него за заморце и лабораторијске штакоре, који могу да буду уништавани и убијани у бесомучним експериментима и вивисекцијама ”а ла др Менгеле”, само да би ”носиоци клиничких испитивања” наплатили своје масне хонораре од мрачних лобија фармацеутске индустрије. И њима штрајк не одговара, јер ко ће да им ради лабораторијске анализе, ко ће да води људе-заморце на допунску дијагностику, ко ће да им пише патолошке извештаје о убијеним – пардон, преминулим, ако се штрајкује. И како ће Менгелеови ученици да наплате хонораре ако се штрајкује. Мора да се ради пуном паром. ”Рад ослобађа!”… И сви знамо да је тако, али се ћути.
Има нељуди у здравству који не живе од плате, већ плачкају јавни новац, мувају са тендерима и набавкама на реверсе, упућују у приватне апотеке са ”личним идентификационим бројем” на полеђини визит карте апотеке у коју су вас упутили или полеђини папирића на коме су написали назив лека (”Обавезно дајте папирић апотекару, због назива лека…”), има хроничних муватора са уградним метеријалом, ”најбољим могућим леком за вас”, контрастним средствима, апаратима и помагалима. Има нељуди који живе пребогато од ангажовања ”аутсорсинг” фирми у здравственим установама, које су заправо њихове, а воде се на заовиног деверичића… И сви знамо да је тако, али се ћути.
Има партијских апаратчика и партијски запослених људи, којима је задатак да изгледа како је у здравству све у реду, како влада идила и брига за пацијента. Е, ту штрајк не може проћи, јер партијаши неће дозволити да се руши ”високи углед” њихове политике и да се разоткрије магла и опсена срамотног стања у многим здравственим установама које они воде.
Ах, па ево – да не ћутимо проговорисмо и о томе. То је ЛЕГИЈА ПРОКЛЕТИХ, то су мародери и звери у белим мантилима, са чланским картама високоплеменитих професионалних удружења. Закона се не боје, штите их партијске чланске карте, обавештајне службе, стране амбасаде, фармацеутска мафија.
Бога се не боје, јер у њега не верују. Додуше, веровали они или не, Бог зна праведно да пресуди, на страшан начин, али то није опаметило ЛЕГИЈУ ПРОКЛЕТИХ.
Пошто штрајк поштених здравствених радника (АПСОЛУТНА ВЕЋИНА ЗАПОСЛЕНИХ У ЗДРАВСТВУ СУ ПОШТЕНИ РАДНИЦИ И ЉУДИ – У ТО ЧВРСТО ВЕРУЈЕМ) задире у пословне интересе и аранжмане ЛЕГИЈЕ ПРОКЛЕТИХ, они користе сву своју моћ, утицај и везе, силу и власт да на сваки начин саботирају и онемогуће било какав покушај озбиљног (а законитог) штрајка у здравственим установама. Тако ови проклетници прете, застрашују, прогоне, кажњавају и иживљавају се над ПОШТЕНОМ ВЕЋИНОМ ЗДРАВСТВЕНИХ РАДНИКА, КОЈИ СВОЈЕ ПОШТЕЊЕ ПЛАЋАЈУ ЛИЧНОМ БЕДОМ И БЕДОМ СВОЈИХ ПОРОДИЦА.
Проклетници јесу мањина, али су опако распоређени, на руководећим положајима, директори, заменици, начелници, шефови, чланови тајних друштава и спољни сарадници мафијашких организација, параполицијских формација, обавештајних служби… Њихова моћ је велика и они је користе.
Свакако, присутан је још један суштински разлог који доводи до неуспеха штрајкова у здравству. Очигледно је да код приличног броја запослених у здравству постоји одсуство социјалне СВЕСТИ, лична неактивност, да нам солидарност и јединство нису баш јаче стране, али је зато присутан инфантилан став да ће неко ДРУГИ да се бори за НАШЕ интересе, да ће нам бити боље – иако нисмо спремни да се мешамо у борбу за то боље. Ово одсуство социјалне свести запослени у здравству скупо плаћају.
Нормално, ту је и свеприсутан СТРАХ, који није ексклузива запослених у здравству, постали смо уплашени народ, народ тихих шаптача, људи који имају пригушен глас, савијен врат и разгорачене очи. Страх виси над главама становника Србије, а нека истраживања показују да је страх од отказа више заступљен у Србији него страх од смрти. Отказ доживљавамо као нешто стварно могуће и непосредно оствариво, а смрт рационализујемо као неки апстрактни појам. Србија се тресе од страха од отказа, гласно изговореног мишљења, ма коришћења мозга уопште. ”Боље мозак сакривати…”
Ово олакшава ”посао” оним најлошијима. Дакле, пошто штрајк у здравству задире у пословне интересе и профит ЛЕГИЈЕ ПРОКЛЕТИХ, они – као и свака друга мафија – користе страх и насиље да га на перфидан начин спрече.
Такође, просечан здравствени радник се осећа немоћан у уплашен у односу на ову канибалску хорду, те се повлачи и одустаје, доводећи себе до стања јадног послушништва и слугерањства.
Ово је проблем који Синдикат не може сам да реши. Потребна је акција државе. Међутим, држава задњих 25 година није ништа озбиљно урадила по овом питању, осим што је унапређивала и награђивала проклетнике.
Мислим да ће бити неопходно да ми, честити професионалци у здравственој делатности, нађемо у себи достојанства и храбрости и да направимо јасан отклон од ЛЕГИЈЕ ПРОКЛЕТИХ, да заурламо ”ОДСТУПИ, БАНДО!” да раскринкамо њихова зверства и бределија.
И да вратимо част професије у своје руке. Да нас воде најбољи и најплеменитији и када се ради, а и када се – понекад – штрајкује…
Ах, да. Не плагирам Свена Хасела и наслов његовог аутобиографског романа. Једноставно, нељуди о којима сам писао јесу легија проклетих.
Живорад Мркић, председник Новог синдиката здравства Србије
